Stražilovo

-<3 188 Б$-

за час, — њега призивате, не милостивога Бога! ногани сте ј;н , поганици, није за вас да се молите у светин.и господњој, него у незнабожачкнм храмовима, где ђаво прима жртву од крви и клетава, од злочина и сваке нечистоће! Дуже му не дадоше говорити. Прискочило к њему неколико, вриштећи нијаним гласонима, а Бољко од Гостиња, који стајаше најближе, подиже несницу^ и смераше, да удари старца. Али пре него што могаше то да учишт, Бартоп! диже десиицу са палицс, на коју беше наслоњен, стисну ју у иесницу тако јако, да су на њој жиле набрекле. — Поштуј оца! каже заиовед! — рече кратко. — И гурну безобразника тако, да се је забатргао и треснуо о земљу. Снага, види се, беше у тога старца велика, а како она увек буди иоштовање, особито кад је удружена с мирноћом, (Наота

није чудо, што се други одмах умерише. Дераше се само Бољко, који лежаше иа земл.и, али кад се диже и опет хтеде насрнути иа старца, задржашс га говорећи: — Сед је као овца, грехота га је тући; а у нашим је рукама. па га нећемо пустити, док не каже, ко је . . . . Из гомиле се зачуше гласови: — Знамо га! — та то је Бартош Сила . . . Винчев дворанин! . . . То име нробуди беснило, које се на час утишало. — Амо га! — викаху, — нека плати за господара! Сад већ није њих неколико, иего се читава гомила сабила око Бартоша, грозна, разуздана. — Где ти је гоенодар? — дераху се. Вас обојицу на смрт! ће се)

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ

Царица ТеоФанија

,1 18 ћеаи4у Ља(; 1 : [оШ о1'4 шаке уошеи ргонс!; .1 18 ућЧие 4ћа4 (1оЊ шаке Шет шоа! а^иигеД 18 а ^оуегпшеи! 1ћа1 шакез 1ћеш весш (И \4пе (Леггота чини жену ионоеном; С врлине сан уиажава ,је свет; Божанствена је са моралности.) Шексиир, Хајнрих VI.

огледаЈмо опет горе у светле висине, где се лепота, врлииа и моралност у одиста божанствену слику сиајају те вессле срце у човека. Доста је борбс и клања! Доста је гнусне ругобе, коју нам ноказује жена, кад нес-танс с ње онога, што је као жеиу дичи, мати, кад иостане дивља зверка! Шта вреди леиота и снага, шта вреди владалачко доСтојаиство и ра зборитост, кад не иду под руку са врлином и моралном величииом! Ирииа, у које себичност и властољубл.е убија сва. нежна чуветва жеиииа, све осећаје материнске, иикада нас не можс пагонити да јој бсз зазора признамо њенс добре стране. Деди Мекбетова, у чијој сс дунш буди мрачни демои најстраснијег частол.убл.а и мучкога убиства, изазива у нас гнушање, које нс може да умањи ии иривидиа њеиа л.убав прсма

(Наставак) мужу. Па чак и руска Катарина II, која је своје властољубље откајала одиста великим делима, којима је извојевала себи име једне од најелавнијих владалица, с тешком јс муком кадра у иама угушити одвратност, коју осећамо према гиусном убиству, којим јс с.вога мужа смакла са овога света. Како ли високо етоји над свим тим ликовима Корнелија, узорита мати Граха! Како ли нам срцу годи величанствена нојава мушки пожртвовне ца ипак и женски подане Германкиње Туснелде, како је се сећамо са Пилотијеве дивне елике ! А како ли је тек узвишен лик ериеке крал.ицс матере Јевросиме, која, као што иам ирича народна несма у песнички леиој одсћи, свом сину, јуначкоме Марку Краљевићу матерински савет даје, да на збору великаша државних не глпса па бабу ни ио стричевима, веЛ ао иравди Ђога истинога, како би круиа заејала на глави закоиитом наследнику, млађаном царевићу Урошу.*

* „Марко сино једини у мајке „Не била ти моја рана клета, „Немој, сине, говорити криво „Ни по бабу Н11 по стричевима, „Већ 110 правди Е>ога истинога. „Немо.ј, сине, иагубити душу, „Боље ти је изгубити главу, „Него своју огрешити душу."