Stražilovo

-ЈЗ 184 ез-

Зар да међу византијским женама није било и таквих, које су нас лепотом, снагом и моралном величином кадре одушевити? Зар није било и Визаптишшња, које су умеле задатке владаричине спојити са узвишеним опредељењем женским, телесну лепоту са душевном племенитошћу, енергију карактера са женском благошћу, частољубље са савесношћу ? Покушаћу да изнесем слику такве једне Византинке. Не би ли учинила, да заборавимо на слику ружних људских страсти, која је иривезана за име грозне жеие, која је убила свога рођепога сипа, те да нам се крвљу укаљани царски скрлет укаже у лепшем сјају, који је достојнији човечанства! Такав илеменит лик јесте славна Тео®анија, ћерка цара Романа II а сестра оног Василија, који се по једнодушном суду иотомства сматра за једног од најособенијих и највећих владара византијских. Беше то обична појава у византијском народном и државном животу, да је добро и зло чссто било тик једно уз друго ил да је једно за другим долазило непосредно. Ие може се овде право говорити о сјајној перијоди па онда о опадању јер се то обоје мењало непрекидно па се врло често десило, да је после епохе привидно коначне проиасти дошло време регенерације, кад се све већма развијала моћ, на којој је држави Теодосија Великога могла завидети многа млађа држава. Ко је онда могао и номислити, да ће се носле оних нотреса, које је Византија имала да препати под дугим низом неспособних владара и владарица, родити византијском народу у Маћедоњанима тако славна динаетиј а! Под њом се душевни живот у Византији усиео до висине, до какве је стигао само под Комненима. Ако је дакле реч о Финоћи и о иаучној образованоети византијскога друштва, то се тиме с правом може дичити век, у којем се истакоше велики талеити и карактери. У тај век нада младост царске принцесе ТеоФаније, којој јс судбина иаменила била нешто велико. Свакако нису биле најпоспешније прилике, у којимајеона, заједно са браћом својом, одрасла на двору. Њихов отац Ромаи умро је млад а како им се мати показала неиодобна, да води регентство, то се, по претходној, иначе са свим незиатној дворској буни, генерал НићиФор Фока цод титулом царском дао прогласити тутором

царске деце. Положај ове деце према цару регенту, чија је влада у осталом била врло срећна, мора према томе да је био мучан, ма да се НићиФор бринуо, да се нринчеви и иринцесе васпитају као што треба. Нарочито је ТеоФанија била за дивно чудо лепа, умилна и учена. Далеко за границе ромајског царства допро је глас о њој и именито је наишао на моћан одзив на двору немачкога цара. Отон Велики, најмоћнији владар из саксонске куће, био је то, што се бринуо, да свом имењаку сину и наследнику нађе лепу прилику, равна рода и образовану другарицу за живот. И одабра ТеоФанију. Кад му је до тога било стало, да себи иривеже моћно царство источно, зар је и могао на другу мислити, до на ТеоФанију, цар тај, који је државу своју ироширио и до нова је угледа довео, који је снажпом руком дрмао и Немачком и Италијом те дело своје хтео да стави на чврст тсмељ, да би могло одолети бури и незгоди? Је ли могао Отон I за свога сина наћи одличиију и образованију женску, но што је била скрлетородна царска принцеса, која је уз то још духом, образовањсм и умилношћу надмашавала сав свет на царском двору у Византији. Долазило је све једно царско посланство за другим у Цариград, да у цара НићиФора занроси ТеоФанијину ру у за младог Отона, Најпре је био Млечагшн Доминик, за тим Лујтпрапд, епископ Кремонски, најпосле архиеиископ Геро из Колона. Сва тројица су у име немачког цара с НићиФОром и Јованом Зимиском водили преговоре ради царске невесте. На жалост су распре о напуљски престо задржале решење тога иитања, којејепо Отоиа било врло важно, јер је НићиФор наваљивао ца се призна напуљска имаовина и пребацивао немачком цару, да на неправди хоће да добије ту визаитијску земл,у. Зна се, како је ражљућени НићиФор поступао тада царским послаником, епископом Лујтпрандом.* НићиФор умре а цар Јован Зимиск попне се иа иресто као тутор Романове децс. Отонови сад на ново новедени преговори с Цариградом доведоше до ио* Лујтпрандов посланствени извештај дару Отону I и царици Аделхајди сачуван је и при свој гркомрзој тендснцији, коју је у осталом кадро растумачити рђаво постуиање царским посланством, има у њему много што шта, што је вредно читати, нарочито с погледом на друштвени живот у Цариграду. Гизебрехт је у својој „беаеМсМо (Зег (1еи4зсћеп КаЈкоггеИ" од речи до речи саопштио Лујтпрандов извештај.