Stražilovo

■чз 200 е>-

видимо код и.ега Алекс.у Карамазова, видимо Кољу Красоткииа, којих живот није давио, није тро, да, и гшје могао још да таре, јер су оии још младићи и скоро још нијесу пи живјели личпијем животом: у п.има живи та иста л.убав ирема брату човјеку, тај исти алтрујизам, као непрестапа радна сила, радећи без престанка и без изрива, као што ради нред иашим очима сваки дан у стотинама и тисућама младића и дјевојака, који иду па сурови рад за рођеии крај и ближње у убогијем, леденијем школама сеоскијем, у дашчарама и боиицама као л.екари и љекарице, учитељице и учител.и. трудбенице и трудбеницн за Велико дјело одлакшања страдању и разгањању таме међу рођепијем народом. Та дјела иијесу видна и громка, но без треска и декорација, дакле, шта је код њих подстрекач? Каква неирестаиа жива сила подржаје тс људе у борби с хладноћом и гла1ју, тамом и незиањем онијех, који их окружавају, с уврједама и иодсмјехом тупоумља и рутине, с непријатељством и иодвалама мрачњака и лукавиј сх људи ? То је та иста сила, која рађа тренутни изрив који емо видјели код Димитрија Карамазова; ио та сила не ради изривима, гдје јој је дато простора да ради. Нскорисие унотребе не трпи та сила, јер је она свјесна, разумна, морална сила. Тамо, гдје сазнаје корист своје употребе за л.уде, оиа расте неирестаио па добро људско, као иара у локомотиви, као вода на мириој водеиици, као матерња л.убав код иостеље болесна дјетета. Но ми бисмо нали у погрјешку, када бисмо ис.такли, да се само братска л.убав ноказујс као елемеиат еитузијазма Музе Достојевскога, да се она одушевл.ава само јсднострапијем ос.јећајем чрвјечиости, која се еастоји у поимању туђега страдања као својега. Нс, то је само једап елемеиат еитузијазма. Други слсмепат, исто тако омил.сп Достојевском, састоји се у пробуђепом, дуго пригушепом и великом осјећају човјсчјега достојаиства. Сјститс се призора с Макаро.м Алексп јсвићем Дјевушкпиим код ђеиерала и н.егова размишљања послпје тога: „да пије то вриједио иопижавати себе тако одвећ пред тпјем свијем блеском" ; сјетите се још јаенијег при зора, кад Ал.еша Карамазов доноси њеколико банака од сто рубаља нссретном, сиромашпом канетану, којега је Димитрије Карамазов извео за браду из гостијонице на га тако водао по граду. Сјетите се, да. је у тога несретиога, за-

боравл.спога и иопиженога капетана цијела огромна иородица гладна, с полудјелом матером, са болесиијем, врло первозпијем сином Ил.ушком, који се и разболио од тога, што је видио уврједе, нанесене његову оцу, — са кћерју курзистком, која иије могла, да оде на курс, јер је дала иородици иовце, зарађене за пут. Сјетите се, кад тај несретник с охолошћу, њему неприрођеном, и ако с иакажеиијем лицем и са жалошћу и њекијем страхом нред својим рођеиијем дјелом — баца те стотине рубаља пред ноге Аљеши Карамазову за то, пгго је он брат његова увредиоца, за то, што капетан пе може да нрода своју уврједу за новац. Од куда тај порив? Како ее могао да јави у тој давио заборављеној, давно иониженој души? Много јс психичкијех узрока ту потанко истакао Достојевски; једаи између главнијих узрока јесте сам сиичић Ил.ушка, који безумио љубљаа;е својега несретнога оца, који је опет п.ега страсно љубио, који јевидио срамоту својега оца и којега је она више узбунила, иего и самога увријеђенога. Од тога чаеа иоста дијете оеветник очии, иодвргавајући се страшном тучењу школСкијех другова, он, нервозаи, болан, слаб, одмажђује зубима п ноктима и ударима перореза за, свако иодсмсшљиво иаиомињање о призору с оцем, којега школници прозваше „линовом ликом" збогишчуиане му браде. Тога Иљушку нијесу емјели да иуштају у школу, да га не убију другови, тако се он озлобио па њих, п оии на њега. И гле, он иде е оцем далеко у поље, да их нико не г.иди, нико, који зиаде за њихову срамоту. Ту ето излијева дијете и његов отац јс.дан пред другијем своју вел.у муку, несретио дијете љуби оца, нлаче за њим, мислећи, да и отац ист.о тако оејећа уврједу као и он и његово свјеже дјетињСко срце. Он говори н.ему, како би било добро, да купе коње и тал.иге, да метну на и.их еве, нгго имају, да сједну мати и сестре, па да отиду далеко, далеко,. гдје нема тако злијех људи и гдјс ие бп пикб знао за њихову ерамоту и гдје им се пе би иико подсмије-вао, па би почели да живе новијем, добрпјем, сретиијем животом и сви би их уважавали и љубили. То дијете, може се рећи, заразило је и својста заборављепога оца тијем оејећајсм човјечјега достојанетва; страсно узбуђење тога осјећаја у н.ему за увријеђенога оца, изазвано дјетиљом л.убављу, пробудило је и у несретиом капстану п.ешто давпо засиало и заборавл.ено. По пнје