Stražilovo

43 195 ез-

У томе ће Марта банути са жеравом. Дум Баригна просу по њој два-три грумка тамјаиа, те најнрије окади иконе, н'онда сву кућу наоколо. Свршивши тај побожни обред, сједоше да благују. Једва већ једном! Свако зрно ориза бијаше набрекло, као да се, Боже прости, три дни варило. На црквепом звонику избијаше таман шеста. У селу пуцњава у славу Христова роћен.а бијаше у иајбољем јеку. IV. Кад сјутрадан у праскозорје Дум Бариша урани иа прву мису, „бабипи штанци" не бијаху још за брдо занали. Чим иротрља очи, сјети се одмах синоћњег посјета, и то му чисто иомути весеље, које би иначе на освит такова дана осјетио. Кад човјека која ненадна снађе, па се нослије немирна сна први пут разбуди, он оејети као неко чудно бреме око срца. Мисао, још добро не разбистреиа, врти се пајприје око обичнијех ствари, којима се човјек навикао, ал' му скоро сине пред очнма пова биједа, на га у тињи час свега заокуни, и то тако немилостиво, тако дрско, да се човјеку, у оном тренутном упоређењу, још већма нооштри ббл, што је у нрвн мах осјетио. Издржавши тај ирви сукоб са стварношћу, искочи поиа из кревета и погледа па дебео, сребрн часовник без ланца, што га дап.у ношаше у џеиу, а ноћу држаше на асталићу крај ностеље. Бијаше тек истекао први черек игесте. На дивану чекаше Дум-Баришу нова мантија, која би се само у свечаним згодама из ормана вадила, и нова новцата огрлица. Обукавнш се журно, иђаше иона таман да се обрије, кад му се стара служавка огласи и иоташпа по вратима. — Шта је? упитаће изнутра Дум Баригаа. — Бисте ли, да вам метнем сребрие пређице па ципеле, господин попо ? — А као зашто сребрие ? обрециу се малко живље Дум Бариша, који иначе посве лијепо са својом домаћицом ностуиашс.

— Богме, госиодин попо, један је. Божић у години, иа као мишл>ах . . . у осталом, меии је нраво како ви наредите . . . — Е па ради што знаш, Марто, ама само брзо, да пе окасиим у цркву. По сахата кашње чепукаше стари свештеник већ пут цркве, која бијаше на два крока од парохијског дома. У јутрњој румени истицаху се, на крајњем обзорју, еиијегом застрте планииске врлети, те се одовуд чињаше, као да је небо сребриијем ројтама иорубљено. Море, ири крају, бијаше још у тампилу, а иошљедње звијезде трепераху благо над п.еговим иовршјем. Унакрст владаше нотнуна тишина. Нрви нут у свом животу не оејети Дум Бариша заноса за те нриродне чари. 1Гред сакристијом затече школску дјечину, пјеваче, и листом све иарохијане. Свештеник оде да обуче стихар и превјеси иетрахил, па ће одмах за тим баиути у пркву; за њим домиљеше и два дјечка, такођер у стихарима. Приђоше скуиа жртвенику н поиа заче одмах Шгогбо. Кад би у пеко доба мисе, те се Дум Баригаа окрете ка својим вјерницима и изрече „Ботшиз уоМзсит ', онн се у чуду заИитагае гато је госнодии-нону, на оиако изиурен изгледа. А ни глас му, бо'зна, јутрос не бјегае онако чист и звоиак, као другијех празника, кад се миса поје. Кад Бог даде, те служба доврши, наврвјеше сељани у сакристију, да свом попи честитају Божић. Поиа одздравља свијеа а редом. а е некијема се чак и „мирбожи". Ама бадава: види му се на лицу, да га нека брига мори, да су његове мисли на другој страпи. Мало по мало, па се народ разиђе, а Дум Баригаа ће право кући. Тек гато бијагае са себе скипуо иову мантију и развезао цинеле, а оно иаљезе Марта из врта, носећи под пазухом огромну главу купуса. -— Господин 110Н0, викну ста])ица, ено вам на столу једног писма: сад га је бага донио књигоногаа. Дум Баригаа ириђе столу, узе иисмо, па га стаде љубопитљиво превртати.