Stražilovo

-кз 362

Пан МаКко ; врло незадовољан ; што је на то изишло, окрене се двојици витезова: —- Панови браћо, — рече — чуо сам ваша имена; знате сад и ви, ко сам ја, за то хајд'мо одавдс... изволите у моју гостијоницу. Камнсор се покорно ириближи и обгрли колена наиу Маћку. — Не чините ми те кривде, пане кастелане! — рече. — Иисам вредап те иочасти, али кад сте прешли тај ираг, онда останите... Наћи ћс се новаца и за паиа Миколаја од Пабипа... кад ви тако кажете... Отои од Шчекаровица и паи од Лабина згледнуше се у недоумици, а иан Маћко всћ сеђаше на клупи. — Дај! рече кратко Жиду. А кад Кампсор нзиде, журеКн се, колико му донуштаху старе ноге, Борковиц се окрсте овојим новим друЈ 'овима: — Седите да се поразговорпмо. 1'асрди ме тај псчисти Жидовин, оји сме да не да племенитим витезовима, што им је нотребио... Али сад је тако нреме... Жидовн су иа коњу, веле да Естерка иад свачим влада... Отоп се примаче Борковицу. — Више пе влада — шанну. Огадила се краљу као и Рокичана... — Е!... — еумљиво иромрмља паи Маћко. — Ја сада пе зиам ништа... седим у Великопољској, па пе познајем овдашљпх ирилика. . Можда бисте изволели, папови браћо, да ме упутите. Отои крпшом зириу на Миколаја од Бабина и гурну га ногом нспод стола, дајући му знак, да ваља бнти смотрен. — Пи ми — одговори не знамо шпита, или врло мало. Далско живимо од двора, јер смо у иемилости... — Знам... зиам... прихвати нан МаћкоСлуи^ао сам, јер је истом мипуло годину дана, како је нан Петар Пшоика од Бабииа... — Отац мој — уплете се шснави Миколај. Баљаи човек! —- иовичс нан Маћко. Оио: неправедни га л.уди увск сумљичаху, да се договара с дивл.им Љитвиннма протнв крал.а... — Лаж! — зајемчи иаи Миколај. Очевидна лаж! — потврди пап Маћко, глсдајуКп исиод очнју на другове — али нс (ДЈастд

знам, како беше иод оним Завихостем, где је ногииуо?... — Ја зиам иа длаку! — рече старн Камисор, који у тај час уЈ^е. Допесе различита иића и постављаше га по столу прсд Борковицем. — Мучи, Жиде! — викну Отон. — За пгго да ћутим ? — одврати Жид, 1'ледајући мрско иа оба витеза, — пан кастелан Борковиц не зиа, иа ћу му ја рсћи, јер сам видео својим очима... Отон Јјиии и хтеде потрчати па Жида, али га задржа пан Маћко. — Махните ! — рече. — Што би он нричао, за мспе нијс новииа. Зпам, шта свст говори, али пе всрујсм. Говорс да су, нап Петар Пшоика и нан Отон ■ од ШчеЈсаровица, водили Љитвиие против краља, а брод су требали нрећи, преко Бислс иод Завихосгем. Брод бсше означсп, алн рибари поизмеи.аше зпаке и поиамешташе их опамо, 1 'дс бсше најдубља вода... Српу наи Ншоика, а за њим до сто Љитвииа, а вода бешс јака, заиесе их, тс сс сви потопише... Ти сн сс, наис Отоне, извукао, јер писи наглио у воду, а прсд Љитвипима си бсгао без обзира, јер сс хтедоше да освете на теби... — Ај...ај! — зајеча Кампсор — то беше иокор! Отон, блед, збуњен, сеђашс на клупи као ирикован ; пап Мпколај од Бабипа 1 'лсдаше у стО. Маћко сс засмсја грохотом. — Зиам ја свс то ■— рсче — ал' Жид ие сме о том 1'оворити у очи шљахтићу. Лупи шаком о сто. — Кампсоре, на поље! - врисну. Жид сс саже до земље н за час га не беше вип;е у соби. — А сада, папови браћо! — новиче нан Маћко — махпимо се пустих трнца... Знам ја ко сте... иемате новаца... агавите ирсзрепп; даћу вам ја иоваца, ал' ме моратс служнти !... — Заповсдај, кастелаие! — повпкаше обојица. — Заповед јс једна: говорнти истину п ин за што пс пнтатн. Шта се чује у двору? А на то нитан.с узе реч пан Отоп од Шчекаровнца, као старији и искуснијн; пмаћашс он у двору нсколико роЈ^ака, иа зпађаше добро, шта се ондс говори. У неколико речи исприча све и сва. 1.с се)