Stražilovo

-53 381 ЕЗ-

ј/\./\.Г\Ј-\.Г\.Г\Г\ /Л /\ АЛ Г\ '.Гд СУАУ5ј>М г\ Ј\ Г\ Г\ Г\ Г\ Г\Ј\. ГУ /Л ЈЛ..Л.*. —<||| 5 '"Шж1ост ;;о#> \^г'л^/' V/* л1!/" V/'"'"'" 1 "'№ ^ и \ ј '\ ј и и и ич/ * ј \ј \јг 0 СТИХУ И ЈЕЗИКУ ГУНДУЛИЋЕВА „ОСМАНА" У ОДЛОМКУ ИЗ VIII ПЈЕВАЊА „СУНЧАНИЦА"

|р »|ј ]ријатна је иојава, да даиае има све || р ||мање крајева, гдје се тте зна за име :Ш&д111 Гуттлулићево. гд.је ее пе спомиње стара и пова слава Дубровиика. Али колико се :ша о њима? Колико је позиата и горњим редовима (особито православнога дијела) нашега народа дубровачка књижевност XVI—XVIII вијека, колико се читају Гундулићева дјела? Ту остаје и школи (особито средњој), и новипарству, и књижевним друштвима јотн широко иеобрађеио иоље. Прије свега би требало постарати се за поиулариа, протумачеиа издања онијех дубровачких пјесничких радова, за које би се могла придобити пажња и данашњега иокол.ен.а, Лијепо је заночео овај посао нок. Ј. Бошковић, кад је ћирилицом ирештамиао „Османа" и прибрао за њ рјечиик и тумач (само да иије у популаризовању отишао сувише далеко!). Приликом откриваи.а нјесникова спомепика у Дубровнику иека помогне и овај одломак из „Османа", да се у пашем пароду овијсх крајева пробуди живл.е марење за дубровачко ијестшштво. Да би се „Суичанипа" (VIII тгјев. стих 03—057) тпто бол.е разумјела, додајемо овдје тт.еколике ианомеие о с.тиху и језику тога одломка. Текст је узет из Павићева академскога издања. Да би одломак изгледао као њека цјелипа, изоставл.ене с.у све китице, без којих се може ствар лијепо разумјети. тексту је ттогдјешто измијеп.еп иравонис и само у 25 китици стоји цвијеДе мј. га она; свако ће лако позпати зашто. 0 стиху. Стих Гуидулићева „Осмаиа" има четири трохеја {—«— Ч- и - и ) са иреломом у средипи. Све по четири стиха чипе једпу китпцу (стро«1>у); стихови су везаии упакр с иим сликовима (римовима) а1ш1), који треба да су код трохејскога ритма жепски. Што изгледа да сликови гти-

јесу свугдје чисти, узрок је старинско наглашивап.е, које се погдјетпто разликује од дапашњега. Чистоћи сликова често смета и то што пемају једиак иагласак два и два међу собом на пр. т'ога — свога у 20 стр. Ну који се и од данашњих српских пјесника може иохвалити тијем? Миого је тежа замјерка овому стиху, да је одвећ лак и лиричан. Па буди је и онако кратак за широко епско причање, још спугавају дикцију и унакрсни сликови, који истина лако теку, али не дају доста слободе при бирању израза и при оноликој величиии „Османа" није чудо да се попав л.ају. Ево два нримјера „Османова" стиха. Опа млада, засве да је 20 •—I \» мучнау срцу цића тога поелушна ее казат хаје нановиједим ћаћка свОга Ти по свакој свијета страни 67 гледаш, мајко, на дан бно; нама се је зрак сунчани мла 1>ахпијем уграби(>. Пу пијесу све стро <т >е овако правилне ; управо у цијелом овом одломку и пема их више овакијех а и у свијех сачувапих 18 нјевања саразмјерио малеи их је број. (У 572 строФе нрвијех пет пјеван.а I'. Бранг је иабројио свега 7 овако чистих). Огроман б]»ој строФа пе ће дапаши.и читалац моћи разумјети, ако тте зиа ово: 1. Иа миогијем мјестима опажа се другојачје ттаглаптиваи.е иего тнто је у данашн.ем језику, а мало стихова се елажу потиуио с. даиашп.им ттаглашивап.ем, као у наведегу? двије строФе. У мнотијем ријечима по ритму удара се гласом за једаи слог натраг, као што бјеше у старом сриском језику (а и данас у чакавтитипи и рееавском). У појединостима требало би