Stražilovo

-ЈЗ 395 Е>-

хоће да докажу, како је своје појмове и сиетеме истина узео од јаве, али нијс, као што захтсва природњачка метода, у сваком случају испитао јаву, како ее према његову „ЉШи сопставља „Јртогатиб" и „1^погаМти8 а . Оииру се и противе толики, које човск и најбољим смеровима врсђа у најсвстијим и.иховим осећајима; опиру се оии, који су собом задовољни, троми, равиодушни, ониру сс сви, који и пс слуте, колико ту јунаштво треба, да човек гласно и јасно проповеда, што се од науке му тражи. Да, једна од најбољих врлина Молешотових јесте његово јунаштво. Сав његов живот јссте низ јуначких мисли, јуначких речи, јуначких дела! Смело и отворено каже, што мисли да сс мора казати, не питајуки, како Кс њему бити, равнодушан ирема иохвали и пОкуди. Кад мора бити, каже оиом, који или што му јс најмилије, и најсуровије речи. Тако не иреза, да годиие 1.848 у пемачком јсдном часопису (Агс1ау 1иг рћуакаИвсће НеПкипЛе стр. 473: Ше шес1шт8с]1еп 1|ећгап81а1{;еп 111 К1ес1ег1ап(1) иа ругло изнесе ограничено, тесногрудо стање у својој отаџбиии, а срџби својој, што у земљи, где живе

и раде Дондерс и Уап Бееп. на катедру анатомије и Физијологије иа првом свсиаучишту у земљи зову некога нспозната, овим речима даје одушке: „Нидерландска треба да има снагс, да се одрече свога провинцијалпога Ја па да се у величаиственом тренутку васкрса као једно осећа са великом иемачком отаџбином. Никаква Пруска, иикаква Аустрија, иикаква Холандска, него Пемачка! то је једина лозинка, од које Нидерландска може очекивати свој спас". Али и он има снаге, да сс сам себе одрече, да своје, тада исказано, мишљење назове „будаластим" тс да отворено и свечано на рођеном свом јсзику опозово својс речи, које је иаиисао године 1848. Не само Италија и Нидерландска, нс, сав образовани свет, гдегод вреди слобода мисли и речи, гдсгод вреде права и дужности човечанства и индивидуја, вал.а да ловор-венац метпе прсд ноге том човеку, који јс у Сапијенци у Гиму учио друге мудрости, који је у Хајделбергу, Цириху, Турииу и Гиму створио читаву школу младих снажиих заступпика науци о животу, и који иије живео себи, него целом човечанству: „11011 мШ, кес! аШм!" Андрија М, Матик

тгнм

$ КШЖЕВНОСТ *■

~ ЛЈ-\Ј \Ј \Ј-\Ј \ЈЛЈ \Ј \

г \ј~ \ј ~\г\ј~I

0 СТИХУ И ЈЕЗИКУ ГУНДУЛИЋЕВА „ОСМАНА" У ОДЛОМКУ ИЗ VIII ПЈЕВАЊА „СУНЧАНИЦА"

(Свршстак)

језику. 0 особииама језичким ци-

јелога „Осмаиа" в. чланак Јов тиваиовића у „Стражилови" 1888 и у књизи му „0 сри. језику" стр. 233—261. Овдје ће се обратити пажња само главпијим особииама овога одломка. Гундулић нише југо-занадним говором срискога језика, тачније: дубровачким дијалектом тога говора како се говораше у нрвој ноловипи XVII вијека. Даиас се ии у Дубровнику већ ие говори сасвијем тако. Опћс карактерне црте Гуидулићева језика према данашњем књижевпом су: њеки гласовии закони имали су ишру вриједност него данас, на ир. грлени гласови мијењали су се исиред и и код замјеиица и иридјева

ми.

мј . мпоги, таки таци;

те се говорило у 1 иад. мнози, лаки лшуи, тихи тиси, у деклииацији и коњугацији чуваху се још н>еки старији облици, у сиитакси има такође њеких особипа а у рјечнику доста ријечи, које се говораху и говоре само у Дубровиику и околиии. О наглашавању је већ њешто речеио код стиха. Од гласовних особииа овога одломка ианомепућемо ове: кад до1>е -ст на крају ријечи свагда се губи т, иа пр. сгарос 5, влас 6, дваиаес 10, лијепос 18, младос 27, радос 29. — Старом ћ одговара као и даиас у херцеговачком у дугим слоговима ије у кратким је. Наиоменуто је већ да се ије обичио узима у стиху за