Stražilovo

-га ЗУ2 Е>-

Говорсћи то, сажс сс руци краљевој. Њсгове речи, уирављене срцу, дириушс краља. Погледа на Фрсдра, а с лица му нестадс гневна шјраза. — Боњчо, мој Боњчо! — рсче за час лагодно — добар си и всран, зиам ја то. Али данас не могу говорити с тим Аљбриком... Нека дође сутра; сад сам сувише узрујан и нисам за се сигуран.. . треба да се умирим, уталожим. Пружи Боњчи руку и опрости се с њим... Хтеде да остане сам, са својим мислима. Наваљиваху оне као бујица у главу и срце, будећи силовит немир. Кад изиде Фредро, дуго још ходаше по соби, стискајући рукама врело чело. Не беше сведока, у тој самоћи могашс дати одушке узрујапом срцу. Сатираше га та борба, коју вођаше, жељаше да јој учини крај, али узалуд тражаше начина. — Помирити се с Аделајдом — мишљаше. — Одрећи се свију срдачних осећаја, савладати одвратност... није могуће! — Никада! никада! — шапутаху бледа уста. И дође му на памет судбина државе, у опасности због тога, што нема потомка. Лудвик ће срцем бити у Угарекој, не ће паследити мисли Казимиревих, читаву зграду, тако мучно подигиуту, одржаће, ако не сруши... А да се ослободи тих веза!... И опет, као ире, изиде му иред очи висока, сухоњава, озбиљна и сурова нрилика свсштеника Баричке... Гледаше у њега очима без блеска, ноглсдом мртвачким. — Убио си га, разблудниче! — шапуташе неумољиви глас савести. — Ностао си гори од Бољеслава Смелога, јер ниси у љутини, него смишљено учинио злочин... Уложио си руку на слугу олтара, и хоћсш сада да имаш мириу мисао и срећну будућност!... Клетва је на теби, охоли краљу... клетва!... — Нс... не! — понављаше Казимир, бранећи се. — Неврсдни слуга учини злочин, иеја! Не хтедох твоје смрти, свештспиче, нс хтедох... Слугу, који ме је верно служио од детињских годнна, удаљио сам за то иепред свога лица... Жао мс је за Коханом, јср ми бсше веран; ал' сам га отиснуо. Послаћу у Авињон; молићу оцроштења... само пека те страшне везс нопуцају... Ирсстаће саблазап... уклонићу милосницу, нредаћу сс сав на службу Богу н зсмљи... али мрске везс нска иопуцају!... Сагнуо главу иа груди, склонио руке као

за молитву и стајаше тако нспомично, пред великим златним крстом, који вишаше над поетел.ом. — Христе!,.. — шапну — не казни... смилуј се!... Необуздана мисао леташе онет и задржа се на лику, што но га виде не давно нрви нут, и о комс све чешће мишљаше, као о будућој својој жсни. Јадвига глоговска иојави се у мислима тако јасно, као да је па јави: висока, бела, етерична, са златним иочеоником на глави, с изразом замагљености и поноса на обличју: лена, као богиња, узвишена, као краљица, недомашна, гипка, као санак. Окружавашс ју као нека бела магла, провидна, и звуци лутње, на којој тихо, из даљине, свираше Улрик цитраш... Казимир осети, како га раскошна језа нролази од пете до главе. — Да је она! — уздахну. — Нс бих се откренуо од ње, као од оне... љубио бих ју верно, а син би јој био наследник тога престола и баштиник мојих мисли... И опет га кроз проникну гиев на неумољивога Бођанту. — Није њима стало до врлине ! шанну — није до тога, да се учини крај саблазни, него до господства нада мном, до понижења мога, до власти!... У тај мах зачу се неко шуштање на улазу. Подиже се тешка завеса и појави се на вратима малена, неуглсдна прилика. Човек тај имађаше ипак па себи кићено одело, свилено, туђега кроја, као оно на анжујском двору. Одело то беше црне боје и кусасто; чакшире широке, на коленима закопчане и утегнуте око бедара узапим појасом; ка®тан кратак, саборан на грудима, а рукави широки од рамсна до лакта, ниже тесни. Преко плећа беше пребачена сабрана кабаница и једва доиираше до бедара. Уђе тај човек, на се стаде обзирати ио соби малевим нроницавим и удиљ иемирним очима. Лице му, без бркова и браде, смежурано, могаше из далека изгледати младо; али из близа одаваше, својим браздама, искуснс године, бсше сухоњаво, испунчених образа, а тако жуто, да би било мртво, као сухо обличје мртвачко, да не беше очију, које гледаху из дубљине главе, нуне ватре и живота. Коса, тамне боје, беше кратко иодшишана и најежена као чекиње, а на сленоочпицама тако зарасла, да чело беше ускб, као стиснуто и четвероугласто. Стаде на прагу смерио и покорно, па нроницаво гледаше краља иснод очију.