Stražilovo

чз 409 к-

логлед одмах вам у очи иада карактериетика снимљене особе. До сада сам спомињао само мушке портрете, а сада ку да лређем на женска лица. За мене је била најугоднија забава, посматрати — врло дуго иосматрати она лица, пуна лепоте, нуна израза, оне мале нежне ручице, налик на руке у олимпских богиња; иосматрати оне црне очи, које се могу наћи само у оно,; земљи, где цвату мирте и неранџе. Поред оног лепог и нежног лица нривући ће вас увек те црне, велике очи, и не ћете бити кадри отиснути се тако лако од њих. За те очи нема поређења. Оне дубине и нежности у сјају, оног израза у осећању нема нигде. Кад гледате те очи, одмах вам надне на намет, што веле стари Грци, да су очи душа човекова. Преда мном стоји лик младе, лепе Талнјанке, нреда мном је миомирисан цветак са топлога југа, нресађен овамо далеко на север. Њене лепе, црне очи, које крију неизмерну нежност, и црне трепавице допуњава бујна црна коса. Малена усташца одликују се неком чудном свежином и леиотом облика. То вам је ћерка аустриског сликара Еугена Бласа, који се родио године 1841) у селу Албану близу Рима, одакле је и жена му. Село Албано је нознато са својих чувених леиотица. Сваке године иду онамо многи сликари да нроучавају женске ликове. Осим тога нортрета изложио је још више леиих штудија. Сви његова радови у ошнте одликују се неком најивношћу у схваћању, нриродном и истинитом комнозицијом, милином, љункошћу и нежношћу у кретању и изразу и лепим, хармоничним колоритом. Преда мном је и други лик Немице нлавојке, оиет леиа и нежна лица и врло лених очију, које говоре само о леној будућности а не знају још ни за какву нрошлост. То је рад сликара Еарла Пробста, ђака бечке сликарске академије. Он је израдио внше лепих нортрета, али опет зато није у иортрету нрави мајстор него у §епге'у. У свима његовим ликовима изражен је чисг бечки тип, у којем пулзира нрава бечка крв. То су за сада још иупољци нежна цвеКа, који очекују нрве зраке благог и тоилог сунца, (Сврш Беч

да их развијо у наЈлеише и наЈмприсавиЈе цветиће, које је кадро човека занети, очарати. Па има и овде тако лена и. мирисава цвећа, има неколико портретисаних госпођа из високе аристокрације. Еад ногледаш оне очи, онај умилни ноглед, одмах те обузимају друге мисли, други осећаји. Кад погледаш онај израз лица, и нехотице ти иадају на ум женска лица из романа каког модерног француског романсјера. Тако погледајте нортрет сликара Панерица. На финој наслоњачп седи млада госпођа у црној свиленој хаљини. На нуначку своју руку наслонила своју лепу главу, на тако ногледа човека изразитим очима. Пспод црне ха.пине провирује мала ножица, обувена у црну чарану н црну цинелицу. Ео је рад да види лепу, елегантну женску ножицу, нека погледа ногу ове госпође. А ко није разумео говор тих леиих ножица ? Некада су биле а заиста су још и сада то ножице врло речите. Први пут кад су стале сигурно на земљу, одмах су и својим атласким цинелицама издавале своје мисли у сто разних кретања. Неком су, ко поред њих прође, говориле: ,,Мој брајко, иди нолако дал>е, узалуд ти је сва мука и труд, не губи то драгоцено време, ми за тебе не можемо ништа урадити". Или су каквом ветропиру можда и нехотице довикнуле: „ На колена доле, ветропиру, зар не видиш, од кад се већ мучимо, да ти кажемо, да ћемо све за тебе учинити, а ти нас и не разумеш". И сада оне још увек својим лаким кретањем говоре, иа многи их разуме а многи ни најмање не нојми њихово лако кретање. Ако ко хоће да види ш-носиту, достојанствену и одлучну госпођу, тај нека добро погледа и нека се задуби у ноглед оне госпође у црном оделу, коју је насликао нортретиста Беневиц Лефен. Еорачајући тако даље но овој галерији слика, наилазим још увек на ликове, који ме занимају својим благим ногледом, осмејком ле11 их усташца, валовитом црном или плавом косом и многим другим дражима н лепотама, али вредно је поред тнх леиотица да сноменем још и друге радове. 1е се) Павле Лагарик