Stražilovo

-кз 421 вз-

стити... Аделајда је краљица и као краљица ће умрети... — Ал' не ће да умре! — заемеја се опет Маћко. Јап луии погом, прокле, али се одмах умери. Био би можда плануо на Маћка, који не умејаше, како ваља, поштовати ни ландгра®а, ни старијега брата, ни његових иемачких осећаја, па ни оне рођаке ландграФове, а своје снахе, но нмајући важна разлога да сс умери, погледа само злобно у дрско лице Маћково и рече за час мирно: — Краљица Аделајда иије заслужила таке судбиие. Погажени су и божји и људски закони То не можо дуже тако бити, ваља томе учинити крај. — Али како ? — подругл.иво ће заиитати Маћко. — Краља тек не ћете иатерати да живи с иемилом женом... Војевати не можете нротив љега, јер ће вас он погњавити у руци, тебс и твога ландгра®а и десет таких грофоваили барона, — Не! — прекиде живо Јан, — војевати не ћемо, ал' има других начина... Маћко ногледа радознало у брата. Брат ћуташе неко време, прође се по соби, а после застаде пред Маћком и мерећи га нроницавим погледом: — Ти, да хоћега — рече полахко — могао би нам бити од велике номоћи... — Ја?... — нрекиде Маћко с иритворним чуђењем. — Ваљда се тек не ћу борити с краљем за вашу Аделајду... — Не ради се ту о борби — удиљ мирно и с нагласком говораше Јан — него о том, да се дела обзирно и смотрепо, а у Кракову да има иоузданих људи, који ће пратити сваки корак. Имамо ми онде својих гласника, ал' ти ие могу до краља, а знају еамо оно, што није тајна, о распуштеиости Казимиревој и његовим злочинима... Маћко одмахну руком. — Више брбљања — рече — иего истине. Пајносле, шта ме се то тичс? Ја се бринем само о том, да ми краљ не смета евојом влашћу ... А што милује Гокичану или Естерку, а нс Аделајду, и што је згазио једнога кукавпа кнеза, то мени ништа не шкоди... Јан иогледа с презиром у брата. — Ти ил' си глуи — рече — или лукав, кад се не ћеш ни нред братом да одага... Али ја и без тога знам, гата ти еањаш. Краљ ти је дао војводство н сада те је придобно, ал' ти

не ћеш бити дуго тим задовољан. Ти хоћсш да будеш најмоћнији тамо у Великопољској... и за то ниси хтео остати овде са мном, и ако би ту имао већу слободу, а нс би имао никаква госиодара над собом... — Не за то! ие за то! — крикне Маћко, љут, гато Јан ироницаво погађа његове тајне смерове, — него за то, гато не трним твојих Немаца, а твога лаидгра®а држим за луду! Јан се угризе за усну. Гнев кииљаше у њему, очи синаху искре. — Гугај се, како хоћеш — одазва се за чае — али без Немаца не можеш оистати. Твоја је дружнна листом немачка... — Јер су разбојници! — врисну Маћко. — Али теби служе — нрскиде Јан — и ти од њих имаш користи. Еле слушај, место да се љутиш без невоље. Гекох већ: краљ те је нридобио, али не на дуго. Ти се мораш сукобити с њим, а хоћеш ли да будеш победпик, спремај савезниказа времена. Наћићеш их овде, у мени, у ландграфу, међу овдагањим витегатвом... Маћко се непрестано подругљиво смешкаше, али слушаше све нажљивије. Није јога јасно увиђао, на гато Јан смера, ал' је осећао, да, својом огатром ироницавогаћу, ногађа његове намере. — Да знам поуздано — говорагае Јан даље — да ћега сачувати тајну и номоћи пам, ја бих ти поверио важан план... Маћку севнугас очи. — Заклињем се! — рече. — Витсшким грбом? — запита Јан. — Грбом нагаим, нашим породичним знамсњем!... — Опда слушај: У Кракову је, као што зпаш, велика срџба на пороке краљеве. Свештенство се страшно љути, великаши се одмећу од њега... али то још иигата не значи... Док је Аделајда у његовој власти, у Жариовцу, не може се то разгласити иа све четир страие. Ми је морамо имати овде .. . а онда ћемо с тужбом нани, ћесару, свуда. Засужњеиа краљица, нрисиљеиа да бега из ронства, — то је страшно оружје у нашим рукама... и ми морамо њу уграбити што пре... Сутра може бити прекасно. Уморнће ју у том Жарновцу или ће је ирисилити, да пристане иа развод или Бог зна на гато... А кад она буде ту и ми иодигнсмо грају, која ће одјекнути но читавом свету, ти онда скуни незадовољнике, узбуни читаву Велико-