Stražilovo

чз 422 ез-

иољску, оазови шљахту, н ја ћу ти одавде послати у номоћ таку дружину, каке још ниси видео... Ко ће онда бити у.! крал.а?... Цео свст ће га осудити, пана проклети, свештенство оставити... а у том метежу ће сазрети твоје намере... Маћко стајаше оборене главе, није се више смејао, него слушаше и срце му растијаше. Свс, о чему је сањао у својој души, Јан је назрео и ногодио нроницавим погледом. План беше дрзак, али баш за то је нривлачио Маћка. Дуго није ништа гбворио, него јс размишљао о оном, што је чуо. Завера дозреваше у његовим мислима, док за час не нружи, полахко, брату руку. — Погодио си — рече кратко — то ја хоћу, да будем господар у Великопољској... ма којим начином. Али ти још не знаш све и сва; да се иак можемо споразумети, треба да ти кажем, шта ме гризе... И ту у неколико речи исприноведа брату свој разговор с краљем, спомене миеију, коју јс добно, да приволи ландграФа, нека пристане на развод и да краљ намерава узети Јадвигу Глоговску. Говораше иснрекидашш гласом, нриказујући силним и језгровнтим рсчима срамоту, коју јс доживео у жегањском замку. А нгго је више говорио, све га веће беснило епонадаше, да га више не могаше пи обуздати. — Да краЈБ — додаде, завршујући — с ђаволом сирегне, ја ћу читав пакао позвати на мегдан, па ил' ћу дати главу, ил' видети у ирезиру ту Јадвигу и жегањекога кнеза. Дрхтао је од срџбе но читаву телу, очи му сипаху искре, речи тецијаху као незадржана бујица из помодрелих усана, да се чисто Јан поплаши од те огорчености. — Ти волиш ту Јадвигу? — нрекиде. — Ха, ха, ха! — грухну у смех пан Маћко — кад би ме хтела загрлити, иљунуо бих јој у лице — тако ју волим!... Али за нанесену ми срамоту, за то, што не хтеде са мном да говори, нити да ме гледа, за то, што јој отац подругЈвиво скреса мени у очи, да нисам вредан таке кнегињице, за то, што се усудио, да ме вуче за нос у оиом двобоју с Готоридом за то хоћу иотпуну освету, да ее пе каже, с Порковиц трпи срамоту без освете! Говорећи то трчаше по соби, док најзад пезастаде пред братом, загледа му оштро у очи пламенитим погледом, па рече кроз стиснуте зубе:

— Не трпим твога маторога ландгра®а и мрзим твоје Немце, ал' ћу е вама спрегнути на смрт, само да радите, у тој ствари, што ја хоћу!... Јан се немирно маче. — А како ми можемо знати... — започе. — Ја ћу вам се заклети — ирекиде живо Маћко — да ћете добити све, што зажелите. Аделајду ћу вам избавити из жарновачког замка, ландгра® ће сам ио њу ићи и одвести је без запреке, а ако би било каке запреке, ја ћу је савладати за њега... То само хоћу, да ми сада обећате, да пристајете на развод... —■ Никада! — крикиу Јан. Маћко скочи. — Ие буди луд — рече — ви хоћете да спасете Аделајду, да се осветите краљу — а и ја се такођер морам Јадвизи жегањској и њеном оцу тако осветити, да се ваљају преда мном у прашиии... — Онда сиали Жегањ!... —• примети Јан. •— Ха! ха! — засмеја се Маћко — спаЈвени се замак можс брзо на ново саградити, али поломљене славе и згажене охолости нико не обнови ни не нодиже... Кажем ти: ја хоћу да их видим презрене, а за то има само један начии.. . КраЈВ хоће да има жену и е њом ираво потометво, Јадвига живо желн да постане краљица... а знаш ли ти, каки је начин најокрутније освете?... — Каки? — занита Јан, гледајући суснлахиреиим чуђењем у зажарено братовЈвево лице, које грчевито дрхташе и мсњаше се сатанским изразом иакости. — Каки? — ионови нап Маћко, гледајући иснод очију иа Јана — ти си тако оглупавио међу Немцима, да не знаш, е не треба, ако хоћсш да се светиш, сметати ономе да достигне мету, кога хоћеш да згазиш, него ваЈва на врхунцу те мете чекати на њега п оданде га сур вати!... Хтедох и сам пре да сметам... али сад друкчијс мислим: сметати је тешко... борба је неједнака. Еле нека се краљ ожени с Јадвигом... нека та охола кнегињица постане краљица а онда... Јан је слушао, ал' није разумео, — Маћко му изгледаше као махнит. — Шта онда? — нонови — оии ће славити славље. Маћко зграби брата за руку, наже му се на ухо и стаде шанутати.