Stražilovo

435

»С почетка се као нећао, али кад сам му рекао, да ће му дуг опростити и да ћемо све њој стецати, онда је и он попустио, па ми рекао, да могу доћи.« »А девојка?« »Хе, хе, хе! . . . Мало се заруменила, кад сам јој рекао, да ће бити мајсторица и не рече ништа. Али стари сам ја зец — знам шта мисли. Могу ти рећи, да ни она није нротивна. Мати јој међу тим увек слади мајсторски живот . . . Па знаш шта рече? Не би је дала ни у твоју кућу . . .« »Збиља то рече?!« »Па, јесте, по, и ја као мислим, код вас паора је свеједно. А газда; а сирома. Ако је сирома, код тога мора ринтати од јутра до мрака, да заслужи себи храну и одело. Носи шта хоће, иде куд хоће. Муж је штује, што му помаже да заслуже насушни хлеб. Ако се уда у газдинску кућу, опет то исто. Ради само још више. јер има више посла. Само је разлика, што за рад свој не добива награду у новцу, већ јој се из куће купи што јој треба. Дакле, нема код вас разлике међу газдом и сиромашком. Код мене ће она живити као голубица. Не ће ништа радити већ скувати . . . Да, дакле молим те, јеси ли вољан да идеш сутра у прошњу?!« Чича Ненад се подлактио, а замишљен ноглед упр'о на свога сина и — Даницу. Речи Натрапалове о газдипској и сиромашној кући створише у њему друго гледиште на газдашаг. Збиља! Има он у нечему и право. Али, сиротиња је ипак сиротиња. Ако је много деце, не моЈке се толико нарадити па да сва буду пребринута. А шта, кад наиђе болест? Умујући тако опет се утешио. Та није ваљда да Милован не мисли на то. Али дуг? Исплатићу га мишљаше. А ако је Милован дао овоме реч?! Ово га је мучило. Дуго је премишљао. Тек ће на ; ј едаред: »А што ти пе бих учинио! Сутра идем у виноград, да оточим једну десетакињу. Знам да си безпослен, можеш са мном па ћемо се пред вече вратити, а онда . . .« »Хоћу, хоћу, Ненаде ! Па, да си ми здраво!« ❖ Еад се Даница вратила из кола, била је прилично узрујана. Скидајући накит и свечано одело чисто је дрхтала, а лице јој пламтело и руменело. Пресвукавши се одскакута пред кућу на седе на клупицу и стане гледати у вале ду-

навске, не мислећи ништа. Тек јој се врзла по глави данашња слика у колу, па јој се чињаше, да се и мали талашићи дунавски надигравају, а из сваког као да вири Миљкова глава. Рајде јој једнако звуче у ушима. Већ се и сутон почео хватати, кад из небуха стаде пред њу — Миљко. Кад га је Даница смотрила обори очи, а на лицу јој провре румен. »Шта си се тако замислила, Данице? Што кријеш очи? Та погледај ме! Буди весела, кад и моје срце плива у радости, што ћеш бити моја на веки. Јесте, Данице. Дапас ми мати и отац дозволише да бирам коју хоћу, а срце ми изабра тебе . . .« На те плахе речи лепога момка, шта је рекла гиздава девојана, шта ли су после шапутали блажени обоје и чисто ван себе од тешке среће — то је чуо деда Дунав, који је и у мраку видео, кад се двоје драгих растадоше врелим загрљајем и заклетвом, да ће одржати реч. * То вече се дуго разговараху чича Ненад и жена му. »Не знам шта да радим«, рече Ненад. »Шта да радиш? Их, јошза то лупаш главу! Не питај никога, већ позови Лаку Трешњара, па нека је довуку. Још ћеш ваљда пустити, да је онај гегави Натрапало отме испред носа!!« »Шта, шта! Од Милована! Зар га ти не знаш? Од њега се не отима. То ти је ватра жива, а ако је ономе дао реч — а знаш шта у њега вреди —• онда ни по готову!« »Чудие ми силе од њега једнога! Од ових наших деликатора не би је отела ни сва царевииа !« »0 томе не говори. Знаш ли, шта је израдио са оним Швабама на Батинској скели, кад му хтедоше рибу да отму, што је тобоже похватао у њиховом риболову.« »Шта је урадио?!« »На Дунав их натерао — веслом. После је двојицу сам извукао да се не удаве. Поштен је, али је жеравица, кад се нађе увређен у своме праву. Дошао би ми у сред куће на онда или бежи или гини!« »0, где пас та девојка оманђајисала! Баш и мепе занесе . . . мислиш, да ли је вредно за сиротицу . . . « »0 томе ни речи. Не ћу више да чујем о талу. Ено имам две, па се вуку по кући као