Stražilovo

БРОЈ 32

ПЛАСНИК И УРЕДНИК ' " В & н г р ч « у>

С^к> ГОД. VI. Ј 'V

У НОВОМ САДУ, 8. АВГУСТА 1893.

недоглед даљни пучина се виЈе таласи бурни дижу се и пене, Гневно море шуми и срдито бије 0 обалу стрму и жал испод мене И што већма пада сумрачак и тмина, Све се већма ори из мрачних дубина...

Гликну сиви галеб и мимо ме прну, За љим други журно са цвркутом нагли, И далеко тамо у недоглед црну И задњи се гласак изгуби у магли . . . И под крилом мрака и вечерње сени Опет море гневно диже се и пени.

20 јула 1893.

Дуго тамо сетно блудило ми око А лагана мисо вијала их летом — И свечана туга диже се високо И уздахнух тихо у сећању светом . . . Над пучином бурном ширила се тмина И вечита песма из мрачних дубина.. .

Јов. А. Дучић

3 А П И С И

'ЈЖ епа Душа то је сунце нашег тела, ЗМЗрСав је живот мрачан без добријех дела. јјаЈЧ Ако умеш чешће у друштву ћутити Више ћеш се смејат', мање се љутити.

Не може сам себе човек претопити: Какав је такав се моро и родити.

Може Јупитеру сав свет да се диви, Ти не веруј чему разум се противи.

Та људи имају јаке, оштре зубе Па често с' уједу онда кад се љубе.

Побожност, учтивост то је каткад маска Да с' Богу и људма због користи ласка.

Озбиљни су људи лудорије сити, С тог у сваком друштву немој најац бити.

Што се жалиш на свет? — Он је леп и красан, Ако си ти зао, он ти је ужасан.