Stražilovo

498

Та пакосно срце боде и уједа, Слика му је ружна: као јеж изгледа.

Кад зрелим мислима овај сав свет пређеш, Шта се год догоди, чудити се не ћеш.

Кад те когод хвали, немој да с' радујеш, Буди мало наглув, када грдње чујегп. „Записи досадни макар да су кратки!" Завите бонбоне па ће бити слатки. љ п. н

Ше и л ој је рођак живео са мном у осамљеН0 Ј кућн не далеко од варошице Е. Био се повукао ире месец дана у ту самоћу да се одмори и отпочине, једном речи: да опорави своје ослабеле живце, како ми често говорапте. Био је некада позната личност у ђачким круговима; весео, пун заноса, често чудноват, но увек пријатан и добра срца. Положивши с добрим успехом иравничке испите на бечком свенаучишту, скитао се од неко доба по Далмацији, оклевајући, да сгупи у службу. У осталом бијаше имућан и безбрижан, а за частима није ни из далека тежио. — Ипак треба човек да ради, да тело и дух вежба — нонављаше ми чесго — јер без тога ослабе живци, слабо човек пробавља, нерасположен је, дух му је мамуран. Тај израз бијаше његова тековина те би се сваки нут весело смешио, кад би могао да га протури. Па и за време нашег заједничког боравка у поменутој кући остајаше веран свом начелу те се од јутра до мрака и душевно и телесно вежбаше. Његова скромна собица бијагпе пуна сваковрсних књига, разбацапих тамо амо. У кутовима собе и покрај писке гвоздене пећи, усијане од јутра до мрака, као да смо у сред Беча, могао си назрети гвоздене тешке кугле, сабље, пушке и сијасет других предмета, којима се одушевљава »зрогЈзтап«. Него, и ако се мој рођак бијаше настанио у ту кућу, »да поправи своје ослабеле живце«, немојте мислити, да је Бог зна како рђаво изгледао! На против, виђао сам га често пута у Бечу блеђег, слабијег, спуждепијег. Којешта! Ја ту вас дан сравњујем а нисам вам га честито ни нриказао! Дакле, де да испуним своју нрву приповедачку дужност, а ако сам задоцнио, немојте ми, за Бога, замерити; та и ја сам човек, мбгу погрешити. Еле, ево вам слике: Осредњег узраста и витка покрета, мало угнутих груди и пе баш омашних плећа, дугачка, испружена врага и

К А правилних црта па глави, мој рођак изгледаше потпуно симпатично и оиим физијогномистама, који траже длаку у јајету. Загасита боја његова лица не допушташе често ни најсмелијем испитивачу, да опази лаку промену бледила или руменила, ио којој неко некоме каже: »Данас добро — данас зло изгледаш«. Дабогме, могао је он, као и сви људи, пребледети или поруменети, али требало је то у јачој мери да буде. Лекар, који би га хтео на први ноглед колико телесно толико душевно да прозре, морао би се обазрети и на његов поглед, на његове подочнице и на смех му. Мотрио сам га често те сам по разним променама на та три места судио о његовој болести и здрављу, о његову заносу и о »мамурлуку духа«. По каткада се зеница засија, растегну се очни капци, подочнице се угну и потамне, кроз отворена се уста виде његови бели зуби. Болестан је без сумње. Но каткада опет весело ћерета, па ми приповеда разне згоде из ђачког живота; наједном се пренерази, поглед му постане проницавији и дубљи, трепавице лагано задрхћу, бледило удари у образе, али га загасита боја образа не прима те се и најрастегнутији вали бледила преливају подочницама, уснице се стоне у осмех; у томе су осмеху његови назори, у бледилу је његово стање, у погледу његова душа . . . До душе и његово високо чело игра важну улогу, али се боре на њему појављују често па те често и варају. Кад се збивало ово, што сам рад да приповедим, изгледаше, како рекох, боље. Набрекле јабучице одсевају здрављем, иоглед лута весело сад амо сад тамо а осмех равнодушап, као у човека, који је важно неко животно питање претурио па га више ни бригеша. Ипак на цртама његова лица, на које и ђачки живот бијаше оставио дубљи жиг него ли парараграфи, назирем исте те тачке, непретресене усиомене, тајне приче, дубоко, дубоко негде закопане, зачињене насладом успомене, огорчене помишљу, да се пикада вратити не ће.