Stražilovo

506

Марта одгурну сада стару дадиљу. — Не говбри ти мени — рече, — ако ме милујеш .. . Запушаваш ми уста, а за што ? Бојиш га се, ја га се више не бојим . .. Мора учинити, што га будем молила .. . — А шта хоћеш да га молиш ? једва измуца Агата. —- Да ме нусти одавде! -— повиче Марта с пламеном у оку. Усне јој дрхтаху, а ноздрве се сваки час надимаху; по лицу изби румен. — Мора то учинити! — понови. — Ја нисам робиња! А мени се чипи, као да сам ту у затвору! Завидим птици, која слободно лети . .. завидим црвима, који слободно гмижу, а ви мене држите у затвору ... за што ? — Зар те ја држим, миловање моје! — зајеца Агата, кршећи руке. —- Ти и он! и сви! — крикну Марта. — А зар ја знам ко? ... Видим само стражаре око себе, који не говоре речи, или говоре језиком, који ја не разумем. Осим твога гласа и војводина, другога не чујем .. . осим тога света, што је у тим зидинама, другога не позпајем .. . А хоћу да га познам! хоћу да видим ! желим ! — Хоћеш смрти моје! — јекну Агата. Тај очајни крик текну Марту; приближивши се дадиљи, загрли ју опет око врата. — Не говори тако! — одазва сч) боно. — Ја не ћу, да ме оставиш . .. С тобом ми је најбоље ... И спуштајући главу на Агатино раме, гледаше разнежено у уплакане јој очи. — А инак... — говораше даље полугласно та глуха тишина около ... дуги, дуги дани у том замку, међу тим зидинама и стражарима, несносне су муке за мене!. .. Често се ноћу будим и осећам,

како ми крв гори у жилама ... у глави ми се мути ... Не ћу дуже ту да останем! Еао она птица, коју сам уловила једном зими и затворила у тој соби, а која је дихала, као ја, немирно и лупала собом на смрт о зидове, погинућу, ако ме не пустите !. . . •—• Краљице моја! једино миловање! — зајеча опет Агата, — умири се ... чекај! Одвешћу те, куда хоћеш, само чекај! Војвода ће отићи, а онда .. . Засветлише се очи Мартине. — Онда ћемо утећи... добро! — повиче. — Само с војводом буди пажљива... не говори ни речи! — Не ћу. Пришла је прозору, одахнула дубоко и опет се загледала у даљину замишљеним оком. — Данас... — одазва се за час, пружајући руке •— данас га видех у сну тако јасно, као тамо, пре, на јави ... — Кога? — изусти Агата са сграхом у гласу. — Свога сјајнога витеза! — одговори Марта. Видех га ... смешкао се на ме, пружао руке ... Не задржасте ме . .. ја одох к њему ... морам да идем ! — Дете. .. дете! — ублажаваше Агата, грлећи онет Марту, — то беше сан или нривиђење... Кога си ти ту могла видети ? ... Заборави! Морао је то бити један међу стражарима, који ти се причинио у раној магли, као леп витез... — Не! не! — прекиде одлучно Марта. — Не беше он таки, као ти, што их ту виђам... Диван беше и леп . . . Тражићу га, кад одавде умакнем... Морам га наћи ! Војводи не ћу ништа говорити .. . али ти држи реч . .. утећи ћемо! Агата не имађаше више каде да одговори на то гштање. Настаде трка и узбуна на ходнику.

(Наставиће се) -V Ј-.-ЛГ Ј\г Ј ЈЧТХ > / !/1'0<'1' 1/1 V*-

МОЗАК У ЖИВОТИЊА

ристотел Је држао, да човек има наЈтежи ^^мозак међу свима животињама, кад му се тежина упореди са осталим телом. Што је Аристотел рекао, дуго је остало и тек једва се дознаде, да то не сгоји. Но од то доба је тек тешко било наћи и одредити, у каквој је вези тежина мозга са душевним способностима у појединих људи. Човек зацело заузима прво место међу свима кичмењацима, но ипак има великих животиња, код којих

Је мозак, кад се просто на кантару мери, тежи од људскога а кад се мозак човечји упореди са телесном тежином му, онда је мозак његов заосгао не само иза мозгова многих мањих сисаваца него и иза мозгова многих птица певачица. Па и код самих људи при упоређивању није се слагала тежина у мозга и тежина у тела: у опште се држи, да су мушки просеком душевно способнији него женске и у мушкога је мозак на кантару тежи од женскога