Stražilovo

501

У та.ј мах ми иружи повећи завој, запечаћен са пет печата. Зачудио сам се, по опет са свим мехапичио узмем завој. Тегљев се тога часка створи већ на сред улице. — Стан'те! Стан'те! — викнем. — Еуд ви? Та сад сте и дошлн! А какво је ово писмо ? — Обећајете ли ми, да ћете га доставити по адреси? — рече Тегљев и пође још иеколико корака даље. Магла је већ била покрила контуре његова лика. — Обећајете ли? — Обећајем ... но најпре ... Тегљев се одмаче још даље и већ поче прелазити у продужену тамну негу. — С Богом! — зачу му се глас. — С Богом, Ридел ! Не мислите о мени зло ... Не заборавите ни Семјона . .. 11а нестаде и те пеге. То је било већ сувише. „0 проклети фразеру!" помислио сам. „Све само рачунаш на ефекат!" Ипак ми је било непријатно; и нехотице ми је страх стезао груди. Бацим на се кабаницу па истрчим на улицу. XIII. Јест, ал' куда да идем? Магла ме захватила са свих страна. На иет, шест корачаја могло се још по нешто видети наоколо кроз њу, а даље дизаше се као зид, влажан и бео, баш као вата. Упутим се улицом кроз село, којем ту беше већ и крај: наша је кућица била претпоследња с краја, а даље се пружило пусто поље, обрасло где-где жбуњем и шипражјем; иза тог поља, на четврт врсте од сеоцета, беше брезова шумица, а кроз њу је протицала речица, која је текла мало ниже баш уза село. То сам све знао врло добро, јер сам толико пута све то видео дању; сад нисам видео ништа, и тек сам једва кроз густу маглу могао нагађати, где је земља а где тече река. На небу је стојао месец као каква бледа пега — но светлост његова баш као и прошле ноћи; он неје могао одолети тамној, густој магли, него је висио изнад широког, мутног застора. Изидох у поље и стадох прислушкивати . . . Нигде IIи гласка; тек су само по где где шљуке- цвркутале. — Тегљев! — викнем. — Илија Степанићу! Тегљев! Глас ми се губио око мене у неповрат без одговора; изгледало је, као да га сама магла неје пуштала даље. — Тегљев! — поновим. Нико се пе одазва. Пођем насумце напред.Два пут сам се ударио о плот, један пут сам се сурвао у јажу, а један пут

у мало несам патрапао на неког сељачког коња, што је лежао на земљи . . . — Тегљев! Тегљев! — викао сам. На један пут иза мене доста близу зачух тих глас: — Но ево ме... Шта ћете са мном ? Ја се брзо осврнем . . . Преда мном је стојао Тегљев с отпуштеним рукама, без капе на глави. Лице му беше бледо, но очи му гледаху живо и оштрије, него обично.. . Дихао је јако и отегнуто кроз отворена уста. — Но, хвала Богу! — кликох ја у радосну потресу и ухватих га за руке. — Хвала Богу ! Већ сам био пао у очајање, хоћу ли вас наћи. Зар вас неје жао тако ме плашити? Илија Степанићу! За Бога! — Шта ћете ви са мном? — рече оиет Тегљев. — Хоћу ... хоћу пре свега, да се са мном заједно вратите кући. А за тим хоћу, захтевам, захтевам од вас, као од свог друга и нријатеља, да ми одмах без околишења објасните, шта значи тај ваш поступак — и ово писмо за пуковника? Да се неје у Петрограду с вама десило што из ненада? — У Петрограду сам нашао баш оно, што сам очекивао — одговори Тегљев, не макнувши се с места. — То јест . .. Хоћете да кажете .. . Вашу познаницу .. . ону Машу.. . — Одузела је себи живот — прихвати Тегљев брзо и као са неком злоћом. — Трећи дан су је сахранили. Неје ми ос-тавила никаква писма. Отровала се. Тегљев је брзо и одрешито изговарао ове страшне речи — а сам је стојао непомично као камен. Ја пљеснух рукама. — Та ваљда неје? Дастрашне несреће! Ваше се пророчанство испунило ... То је грозно! У смућености ућутах. Тегљев мирно и као свечано скрсти руке. — Но ипак — започнем ја — што ми сгојимо овде? Хајд'мо кући! — Хајд'мо — рече Тегљев. — По како ћемо наћи пут кроз ту маглу ? — У нашој соби гори на прозору свећа: ње ћемо се држати. — Хајд'мо! — Хајдете ви напред — одврати Тегљев. Ја ћу за вама. Упутисмо се. Ишли смо пет часака, а наш путевођа — свећа наша још се не указа; најзад и она засветли пред нама у две црвене тачке. Тегљев је мирно ишао за мном. Ја сам једва чекао, да што нре дођемо кући, те да дознам све потанко о његову несрећном путу у Петроград. Поражен оним,