Stražilovo

589

сумње је најопаснија она књижевност, која са песимистичком хладнокрвнотћу људе испитује, која им прати осећаје до најтање жице, на сочној, паперјастој брескви дотле тражи црну тачку, док је срећно не нађе, на сваком лицу образину слути те се труди да је здере, од никакве се причине не даје варати, те радије згреши да претерано сумњичи и на црне наочаре гледа, но што ће се са великом масом слагати у оптимистичкој и идеалистичкој лаковерности. То је књижевност, чију оправданост једни безусловно признају а други је с енергичном љутином одбијају, но која никако није подобна донети среће и душевне хармоније онима, који се њоме баве. Мопасан је био један од њених проповедника да богме на свој начин. Он је био и сувише оригиналан, а да је могао поћи туђим стопама. Сравнити га са Золом, без темеља је, јер он нема епске бруталности Золине а Зола опет никад није имао Мопасансву ујш согшсат. Мопасан је одиста био сам он. Дичније што једва се може рећи за књижевника. Површни критичари не би били од раскида, да га баце у исти запећак са Полом де Еоком. Но читав је јаз међу оисцено-најивним хумористом, који није ништа друго хтео до ли да изазове веселост и који је, мимогред буди речено, писао ронђаво француски —■ према јасној. уверљивој, штедљивој и снажној дикцији Мопасановој. Слнчност обојице била је сасвим с поља. Изглед неке важности добила је тим, што је Мопасан волео да обрађује смеле теме о одношају мужа према жени. Најсмелије изгледало му је најзгодније. Од никојих градива није презао. Епизоде, које човек можда доцкан ноћу крај чаше пива полугласно прича, приповедао је он великој публици. Мопасан је мислио, да се све даје приповедати. Па много штошта, што одиста није био бисер, умео је дивота вешто да уоквири, тако да човек управо ие зна шта да каже. Као нико пре или иоред њега умео је Мопасан на неколико страна да. ирикаже случај, који би други на тенаних расткали били у читаву свеску. Скице његове, које нису биле опсежније од обична фељтона у дневну каком листу, биле су кондензоваии романи, но уз то пуни и готови, чврсто цртани и што се тиче лица и што се тиче догађаја. Многи су покушали да се угледе на њега у том компримованом поступању; никоме није ношло то за руком. Ко њега чита, тај тек разуме, како је Плиније могао дугачко једно нисмо завршити опаском, да није имао каде да буде краћи. Дар приповедања добио је још у колевци; умео је причати као нисци старих француских {'аћНанх; но са свим

лична његова својина био је онај тамни облак, који се дизао, кад је од њега њзазвано „слобадно галско смејање" хтело да отме маха. У најсочнијим његовим причама, којима је канда једина сврха да комично дејствују, севне тек горка реч о човечјој заблуди, слабости и иискости. Своје мишљење нам никад не натурује, никад не ће по што по то да поучава. Као што сву психологију стопи у радњу •—• оштар контраст према Полу Вуржету! — тако се клони, да лоше мишљење, што има о женама, јави у облику сентенције. Дуго човек мора листати по његовим делима, док нађе афоризам, као у роману „Ба тог(;е" : да човек изађе на крај са женама, не остаје му друго него или праштати или се чинити невешт, рагс1оппег он 1§погег. Може се човек запитати, да ли знаменит књижевник своје умење лакомислено не расипа, кад ствара ле таква дела, која се са избора предмета не могу одржати пред моралом као судијом те их се шири круг читалачки клони, било из уверења, било што одиста баш не може да поднесе прљаве ствари? Духовити дански критичар Брандес рекао Је за Мопасанове књиге да су „лектира за нежењене", но уједно је дао израза и томе, да се диви писцу. Књиге, која би пристала у породичну књижницу, свакако није Мопасан написао; не може дакле нрећи у позније векове. Но тим је само себи шкодио те га са тога дефекта морамо нре сажалити него осудити. Да се није тако радо ваљао у брљи, била би му слава осигурана на дуго. Само оно, што је чисто, предура време. Но морамо ипак признати, да је Мопасан био важна појава. Непристрастан суд високо га диже, али га не прецењује. Љегови већи романи једва остављају у нама осећај правог задовољења. Позоришни му комади, свега два, на слабим су ногама. Новембра 1892 имао је Беч прилике да га упозна као драматичара. Његова „МивоИе" није онде могла право да продре. Али у чему му није било равна, то је — као што је већ речено — кратка приповетка, роман од неколико штампаних страна, неодољиво комична голоазерија, која нас засмејава и уједно потреса. Мопасан се не смеши у сузама као Жан Пол, као Дикенс, као Алфонс Доде; смејући се изазива ужас — ужас са ситничарства, нискости, простоте, лакомства људи, који су за њ већином ужасно-комична зверад. Било да хоће да развесели, било да хоће да застраши, једнако влада и материјом и обликом. Гечит пример те двогубе му моћи даје новела му „Еп {атШе". Мален неки званичник Караван има код себе у кући своју матер. Жена његова баш не ужива у том, што морају и бабу да издржавају,