Stražilovo

620

места, које је у тами, где иа дану, ио величини места, стотинама и хиљадама не спавају слепи мишеви! Шта више, но густим шумама, у дебелом хладу на самом грању прастарих дрвета наилази се хиљадама слепих мишева, што дању спавају, и путник често не може да прође, а да их гомилама не ноплаши. Шта је томе узрок, да у јужним пределима и врстом и бројем има слепих мишева куд камо више него у хладнијим, особито северним пределима? На ово је питање врло лак одговор: на југу се дневно излегу и на свет изиђу безбројни зарезници; за сахат милијардима! Под оним влажним, а врло топлим поднебљем лежење зарезника тако се унанређује, да их је безброј у једном тренутку. А ти зарезниди су храна слепим мишевима. Готово више од иоловине ових зарезника тек само ноћу уживају овај свет и траже себи храну, а дању по шумама, но гаипражју, гудурама и ио ливадама, високом травом обраслима, спавају и отпочивају. Њихов живот тек опда настаие, кад сунце за море заиђе, кад се птица, тај највећи њихов непријатељ, на ноћиште склони, онда тек опе собом ваздух испуне и тешко човеку и остадим животињама вруће крви! За ове досадне ноћне животињице створио је Бог, поред слепог миша, јога врло мало животиња, да их, себе хранећи, тамане. Само онај, воји је по тропским пределима путовао, може знати колика је моћ ових ситних ноћних животињица. Ни отровних змија, ни најкрвожеднијих животиња не боји се човек толико, колико оиих мушица колумбача, од којих не може ни чим лице, руке и тело своје прекрити, а да ове животињице не нађу себи пута и до њих. А који је тај, који хоће са овима да се бори, какво би ту оружје требало, кад једним махом стотинама дланови човек потуче, али на њихово место поново хиљадама долете! Што их човек више убија, тим их се све вигае око човека купе! Продиру у уши, у нос и уста; залуд је сва људска одбрана, тешко човек дише од њих, јер са једним дахом стотинама с ваздухом у уста или у нос нагне. Облаком ова напаст човека на сваком кораку прати својом жалосном свирком. Отвори уста да одане од муке, ето ти му стотинама до отворених уста, и ако их брзо не затвори, брзо ће их напунити овим мушицама. Ни једну опасност човек не издржи теже од ове. Шта је ма каква бура на мору! Шта су крокодили и отровне змије! Шта су лавови и тигрови! Шта су разбојнички Индијанци и дивљи црнци, који путницима троиских иредела тако сметају! Шта је то све нротив колумбаче мушице и осталих ројева зарезничких? Ништа, заиста ништа! Да човек ову

напасг издржи, треба да има врло спажну дураганост. Из овога видимо, да ма како, или ма чим иаоружан човек, или најснажнија људска војска и њена најбоља спрема не би се могла ноћу маћи, нити одрж.ати, да није Бог створио једног му пријатеља, а непријатеља те напасти, који је тако исто тамани, као што се она множи, а то је: слепи миш. Не треба да помислимо, да код нас нема те нанасти од зарезника. Ако ноћу осим комараца и не нападају на човека и осгалу животињу, али су тим шкодљивије рашћу, а особито иашој храни, којом се хранимо. 0 овој се истини можемо најлакше осведочити : узмимо само мало светила, па га оградимо стакленом цеви, н. нр. цилиндром од лампе, и метимо га у суд, који је водом толико напуњеи, да цео жижак у води стоји, до близу новршиие самога жишка. Светило ће распростирати светлост около себе ; иа чим наступи већи мрак, видећемо да је хиљадама зарезиика разна рода на светлост око стакленог цилиндра иавалило. Долетеће на стаклени цилиндар и лепршајући спузаће се па површину воде и утоииће се. Осгавимо ли светило преко целе иоћи да светли, наћи ћемо сутра дан на новргаини воде хиљадама подављених зарезника, леитирова и осталих ситних животињица. Ово ће нас уверити, даје и код нас и у свима српским крајевима оваких животиња така силесија, да није иикакво чудо, кад нам које године њиве оиустоше; кад воће и сва гаумска дрва у сред лета оголе; пије чудо, кад нам које године говеда од голубаче ужасно страдају! Ко ће да изброји све родове овик животиња: ту су разна рода дувне, које су ужасни непријатељ јелових и борових шума. Ту су разне нреље, особито она најопачија, трудна преља, која често не само шуме и шљивике, него и све вотњаке са свим опусти. Ко ће да изброји мољце, кад крстаре по ваздуху хиљадама ројева? Ко не зна још за пустошење воћа и осталих дрвећа, које начини буба кокица? Тек онда, кад нам њиве црв упропасти, кад нам шуме и вотњаци оголе, и то по две три године узастопце, тек онда тражимо помоћи, али никад праву помоћ не изаберемо ! Већином ситна итица је иеуморни непријатељ овог намета. Зарезник је сваки храна птичја, али и итичја влада има границе. Чим сунце заиђе, одмах се она спрема да отпочине, да се преко ноћ одмори и приправи за сутрашњу борбу за сгој онсганак. Само јога једна или две врсте птица — козара и сова — ноћ проведу, таманећи шкодљиве зарезнике, па и ове сиротице прати проклетство човечјег сујеверја и предрасуде!