Stražilovo

702

МОЈЕ СИМНАТИЈЕ

ТЕОФИЛ ГОТИЈЕ

раицуски нриповједач Фејдо, мозгајући ЏшВ једном како да своме иријатељу Готијеру ода највишу пошту, све на једно смисли, па ће га попријеко назвати »францускијем Гетом« — таман онако, као што један биоградски књижевник, одајући понггу мртвом ЈГ. К. ЛазаревиКу, бијаше овога вриједног и јамачно иајбољег нриповједача нашег назвао »српскијем Шекспиром«. Сачинитељ »Школске Иконе« и «Јутрење« није оном нриликом могао да на ту мало озбиљну посмртну хвалу свој протест дигне, јер је, на жалост, обездушен лежао; али Готије, којему је глава на рамену била, те који је врло бистар човјек и уз то био рођени пјесник, није морао никако допустити, да му се чине онако претјерани комплименти. Он је могао свога нријатеља иснод руке узети, па му онако виспрено, као што само он то знађаше, одвратити: »Не прегонимо, брате, ако бога знаш! Ево већ два иута како ме француска академија са свога прага одбија и, мјесто мене, маторе ђенерале и непознате сиисатеље у своје крило бира; то је већ довољан знак, да нешто вриједим и да сам, дајбуди, за боговском софром горе иа Олимпу своје мјестанце заслужио; али да сам већ дотле допро, да ме с Јупитром барабариш, то ти, мој побро, не могу бегенисати! Него знаш ли која је? Ако ти се свакако хоће да ме с боговима упоређујеш, а ти ме упореди с богом Аполоном, па баш ако ћеш и с богом Бахусом, али немој, болан, да ме уиоредо стављаш са моћнијем Јуиитром, којему иијесам дорастао ни но гласу, ни по стасу, ни по недомашној сили орловског ока и скока.« Овако је божанствени Тео, 1е < Иуш Тћео, као што га његови земљаци називаху, могао своме иријатељу одговорити; али он не хтједе, да преревном панегиричару задовољство квари, него се лагано насмија, и сјећајућ се тешка сисифова посла, на који га удес као новинара осудио бјеше, божаиствени Тео махну сјетно главом и одврати : »Јесте; ал'би ми само још требао меценат нопут херцега Августа!«

Овај се мајушни призор збивно шездесетијех година, и ја сам га овдје само за то навео, да покажем најприје: у којој су цијени савременици овога генијалног писца држали; па онда колико је уважења у свако доба међу Французима уживао врли њемачки пјесник, којега је велики Наполеон назвао »човјеком«. Најбољи француски умови одавали су овоме страном великану увијек заслужну ношту, коју никакав шовииизам није могао никада помутити, и кад се послије фраицускопруског рата год. 1870 неки осамљени гласови дигоше, да пјесникову славу сиоре, ти се гласови скоро изгубише у жагору општег негодовања. Истинабог, Французи су Гета увијек сматрали као неусијелог Нијемца (ип А11етап<1 ташјпе), као човјека, којему треба поријекло тражити тамо негдје у јелинској стариии, те који према томе припада цијелој Јевропи, цијеломе људству. Уз то су они њему наклоњени и ради личне симиатије, пошто је он увијек исказивао велику сућут према творинама фрапцуског генија, и кад је Жерар де Нервал фраицускијем рухом заодјео први дио његова »Фауста«, Гете му је из Вајмара поручио: да је тек у томе францускоме пријеводу сам себе добро схватио. Толико је врли Нијемац цијенио бистрину и гипкост оног заиста дивног француског језика, о којему је Хајне једном казао, да би га требало назвати »језиком здрава разума« и да је њемачка философија тек у француском пријеводу широј публици приступачна постала. А тај красни језик —- већ довољно прослављен ремек-дјелима Корнељевим, Молијеровим, Волтеровим и Хиговим — нашао је у првој иоловини овога вијека једног моћног тумача, који му је ненадмашном вјештином све ;ганчине, сав богати сјај и раскоиггво на видик изнио, постигавши дотле нечувено чудо: да му неро као тичје грло пропјева, и да по хартији разлије најживље боје небеске дуге Тај је живо-писац био Теофил Готије, Марко Цар.

(Наставиће се)