Stražilovo

морао ићи на некакву оврху против ратара, који је узајмио био новаца од јуде на вуну, па му је јуда већ и овце продао, а тражбина му још није била иотпуно намирена. У дужника кућа опала; окна на прозорима хартијом излепљена; на наслону у дворишту нема већ ни крова ни рогова, само стоје четир храстова стуба и на овима четир греде, као напуштена вешала из »добрих старих« времена. »Па зар се у овој кући још може наћи што за пленидбу ?« упитах егзекутора, кад крочисмо у двориште. »Истерао сам ја већ много новаца из ове куће!« рече овај са неким себезналим поносом. Кад у кућу — она иста сиротиња, што и на дворишту; а посред те сиротиње стоји погурена старица, и око ње четворо петоро ситне деце као пискови у оргуљама. Тек једно другом раме да домаши. Баба огрлила четврт окорела хлеба, па се напиње да одсече сваком детету по залогај. Шкрипи нож. у тврдом хлебу — кожа ти се јежи. А деца, кад смотрише нас, сабише се уз бабу као пилићи уз квочку, кад кобац прелети. «Баба, где ти је син?« запита егзекутор, па се посади за сто, рашири пред собом списе, на оде говорити баби службеном озбиљношћу, чега ради је дошао, и не чекајући одговора на своје питање. Ја сам за то време из прикрајка посматрао ту погурену старицу и преплашену пиљеж око ње, па сам замишљао себе у њихову јадном положају. Мозак ми је врио у глави, а крв ми је у срцу хладнела. »Дакле, баба, хајде плаги ово, што сам ти нарачунао.« »А од куда ћу, јадна мајка, кад нам је јуда продао већ и црно испод нокта! Та платили смо му већ три пут онолико, колико нам је узајмио, па зар му још није доста, не најео се!« Баба се удари нгаком у прса, а деца завришташе — камен би омекшао. Мене стегну у грлу, а тај врисак ми нагпа сузе на очи. »Е, онда ћемо пописати и однети све, што нађемо у кући!« — загрме озбиљни глас егзекуторов. »Не ћемо ништа!« откиде се мени од срца. »Овде нема ништа за пленидбу.« Пођем миловати децу и обрицати им, да

ћу ја већ дати ономе гадном јуди, што је послао на њих овога брадатога господина, и тутнем у ручицу сваком по новчић. Деца се брзо приљубише к мени. Оно најмање девојче од две године, обвило ми се ручицама око колена, па нешто гуче, а паметне очице упрло ми у зеницу, као да би и оно хтело да ми захвали. У томе и записник беше састављен, те хајд', машући рукама, од куда смо и дошли. Кад изађосмо на улицу, а егзекутор ће к мени: »Мој господине, тако се не егзеквира!« »Па видели сге, да нема ништа за пленидбу.« »Та само да сте ви заискали да испремећем сламњаче у постељи, или да трансферишемо — нашло би се ту банака!« Од тога сам часа омрзнуо тога човека и све егзекуторе на свету Последњи хлебац! Испричам принципалу све како је било, а он се насмеши, видим: и право му је и није. Па ме онда пође световати и говорити, како то не ваља бити сувише мекана срца; како адвокат увек мора имати пред очима само интерес своје странке; како то и интерес самога адвоката захтева, јер — вели — »није главно добити парницу, него је главно добивена права странке осигурати: досуђену тражбину утерати. То је уираво оно, што подиже адвокату углед и — клијентелу. А човекољубље? . . . Где је било ваше човекољубље према странци, коју сге код те оврхе заступали? . . . Сиротиња? Сиротиња! . . . Сиротиња и благостање живе једно од другога. Једно другом је и узрок и последица. Знате ли ону чивутску: не може се један подићи док други не падне? Тако се рађају у животу разни сукоби, а ти сукоби дају хлеба адвокату. Па како ће то и вама бити хлебац« — заврши мој принципал, смешкајући се — »то треба да се привикнете и на неугодности оврхе.« Зинуо сам од чуда, кад чух, да ће ми то и хлебац бити Морам признати, да ја до тога часа нисам ни размишљао о насушном хлебу свом. Ја сам само о томе разбијао главу, како ћу остварити своје идеале; како ћу друштву човечјем бити од користи. А хлебац, то је нешто . . . нешто ... но, па просто нешто, о чему ја донде ни мислио нисам ! Нисам дуго морио памет питањем: шта ћу и како ћу. Пред очпма ми је непрестанце леб-