Stražilovo

88

јала је опсада тога града, од 579 до 582, и кад није било у њему више прибора, предало се стаиовништво, по што је услед глада и невоље спало на половину. Од тога се времена Сирмијум није могао више дићи. Но ни Сингидунуму није било суђено да дуго ужива свој обновљени сјај. Ворио се до душе храбро, али није могао одолети дивљим четама Хагановим. Носле великога ратног нохода, који је предузео цар Мавриције против варвара и по свој прилици кад су н>ега скинули с престола, навалили су Авари по трећи пут на Београд. Овога је пута наишла катастрофа. Зграде бише са земљом сравњене, а јадни становници одвучени у ропство. Име Сингидунум нестаје од то доба из историје као и име Сирмијум а појављује се први пут словенско име Београд. Словенска племена, која се још пре Авара населила била у тим крајевима у суседству Герида а према Аварима стајала у поданичком одношају као доцније Срби, као да су старом римском Сингидунуму надели словенско име Бели Град. Свакако се у трактату Лудвика Побожног са Лавом IV Јермењанином Сингидунум први пут званично називље АЉа дгаеса, но ипак је врло вероватно, да је нови званични назив одговарао народном називу Бели Град, који се употребљавао већ од дужега времена. Да ли је већ постојао словенски назив, пре но што се у почетку VII века Срби населили у ове крајеве или долази од тих нових насељеника, којима је по извештајима Порфирогенитовим цар Ираклије дозначио нова станишта, са свим је споредно питање, јер су неносредно пре Срба у тим крајевима живела словенска племена, чији се језик у то време једва ијоле разликовао од језика Срба и Хрвата. Толико је по том извесно, да од почетка VI века на сутоку Дунава и Саве живе Словени и да је од то доба стари римски Сингидунум своје келћанско име заменио новим словенским, те ово од онда задржао за 'свагда. Но друкчије је било са владавином над Београдом. Та се непрекидно мењала а са њом зацело и физијономија тачке, о коју се толико отимали. Са калејидоскопском се брзииом мењају историске слике, које нам сад излазе пред очи једна за другом. Авари, Франци, Бугари, Византиици и Мађари наизменце се ту боре о власт над крајевима Дунава и Саве. За аварском државом, коју је покорио Карло Велики и од које није остао био ама ни један атом, дошла је влада Франака, који су у грчком и словенском имену сремске планине (Ггапкосћогшл, Фрушка Гора) оставили трагове свом' некадашњем животу. Владу Франака заменила је опет влада Бу-

гара, који су дошли били до неслућене моћи. Они су најпосле у цару Василију Бугароктону наишли на свога мајстора. Кад је Василије II (976—1025) уништио бугарску државу цара Самујила те и на Београд истакнуо царска знамења и заставе, на једаред се повратио мир и ред. Све је то савило колена пред силним византиским императором, те се Срби, Хрвати и Мађари, чије је оружје донде звечало но долинама Дунава и Саве, вољно нодвргли византиском господству. Но не за дуго, јер је спровод, који је године 1025 мошти цара Василија спроводио у цркву јеванђелиста у Хебдомон, значио, да је и срећа и сјај ромајске државе од пуних педесет и пет година спуштен био у гроб. Свуд по држави а и по њеним границама ди гоше опет главе нротив Византинаца. Безобзирце стадоше Мађари нападати на византиске крајеве на дољњој Сави. Скоро се читав век борило о Сирмију и Београд. Кад год су Византинци подигли тврђаву на оностраној обали, увек су је иорушили Мађари па су најпосле, кад су је задобили, на место старога Таурунума назидали чврст градић, којем су наденули име пређашње грчке тврђаве. Тако постаде Зевгмин или Землин, данашњи Земун, који је Мађарима ваљало да служи као предграђе за освојење Београда. Ово је најпосле одиста и пошло за руком краљу Соломону, који је око године 1070 скупио мађарску војску код Сланкамена, да казни Грке, „што су они као господари Бугарске често иодстицали и потпомагали разбојничке печенешке руље да упадпу у мађарску земљу". Бачка и шопроњска војска, које су предводили грофови Фајт и Јован, нису се поплашиле од грчке ватре, коју су непријатељи на њих сипали, те су извојевали себи прелаз преко Саве и засели пред Београдом. Грчки заповедник Никита позове Печенеге да га ослободе од опсаде, но ове потуку Мађари. Сад дође и главна мађарска војска под краљем Соломоном и војводама Гезом и Ладиславом, пређе реку те загрози Београду још већма. Два месеца су Мађари опсађивали Београд и он би им још дуго био одолео, да није мађарска једна девојка, која је била заробљена у Београду, као што вели прича, ћерка Великоварадинског владике, заналила ватру те тако одлакшала упадај својим земљацима, који сад грозно стадоше пљачкати и убијати. Никита побегне у град и преда га најпосле уз поштену реч, да сме слободно отићи из њега. Краљ Соломон победоносно је до душе војевао све до Ниша, но наскоро се вратио у Угарску, где су у Арпадову краљевском дому букнуле задевице о престо. Соломон се мораде одрећи пре-