Stražilovo

стола, а нови краљ Геза I, чија је жена била ћерка цара Нићифора Вотонијата, склопи мир с Византинцима и изда им Београд. Тако Београд опет доспе под власт Ромајаца. Но за мало, па ће у јадној тој вароши, којој је било суђено да живи немирно и у вечитим бојевима, одјекнути јека оружја. Случај хтеде те у исто време у Византији и у Угарској седогае на престо енергични и ратоборни владари. У Угарској за краљем Коломаном, који умре године 1114, дође Стеван II; у Византији, после смрти цара Алексија Комнена, године 1118 попе се на престо његов син Јован II или Кало-Јован, изврстан владалац и војсковођа. Оба су владара имали особито енергичан карактер а исто тако и ватрен и страстан темпераменат. Особито важи то за мађарскога краља Стевана, који се завадио са свим суседима, нарочито са Млечанима. Цар Јован, чија је жена била ћерка мађарскога краља Ладислава I, од чести из политичких разлога прими у свој дом претенденте Белу и Алмоша, који су побегли били из Угарске. Можда је — а то је у пуној мери одговарало принципима византиске политике — ову прилику хтео да употреби, да као рођак краљевскога дома претендује неке мађарске крајеве. ДиференциЈе, које се услед тога изродише међу Кало-Јованом и Стеваном II, доведоше до ултимата мађарскога краља, који је захтевао, да се одстране претенденти, а кад му тај захтев Византинац одлучно одби, до рата, који су оба владара водили с наизменичном срећом. Опет је долина Дунава и Саве код Београда била позорница крвавих бојева. Стеван II, чија војска није била потпуна те се услед тога морао послужити чешким најамничким четама, најпре је узмицао испред победоносног Кало-Јована, но наскоро је добио толику предност над својим противником, да је овај био приморан повући се те тако Мађари освоје Београд. Краљ Стеван нареди те се зидови и куле поруше до темеља; не остаде камен на камену; добијена грађа буде однесена у Земун, где Стевану далматинско-талијански неимари и грчки заробљеници подигоше нова утврђења. Но извојевани успеси заведоше мађарскога краља на поход до Филипоиоља, где га Кало-Јован домами у клопку и потуче. Кало-Јован повија мађарску војску и потуче је, после претходна крвава судара мађарске и византиске флоте на Дунаву код места Рама у данашњој Србији, на реци Карашу у Банату. Разорени Београд услед тога опет падне шака Грцима, али не на дуго, јер се цар Јован повуче у Византију а град, који се и онако није могао више бранити, остави не многобројној посади,

коју краљ Стеван II без икакве тешкоће уклони. Нови поход цара Јована није за њ имао никаква баш знаменита успеха. Борбе се завргаиле миром, склопљеним године 1Г26 међу Византинцима с једне стране и Мађарима и Србима с друге стране, у којем све партаје задобише по нешто а Београд допаде мађарским краљевима.*) Новим крајевима проширену државу Стевана II, који је умро године 1131, добије једини још живи законити изданак лозе Арпадове. Био је то краљ Бела Слепи, чија је жена Јелена, ћерка српског великог жупана Урогаа, по смрти краљевој а за време малолетства сина свога Гезе II, била регенткиња. Са Јеленом и палатином Велушем, рођаком краљице и срнске владалачке куће, дође српски народ у ближи додир с Мађарима, који су донде у својим борбама са Византијом били сами на себе упућени, но сад могли и савезништво српских владара повући у круг својих политичких и милитарних рачуна. С друге су стране опет српски владари ишли за тим, да се опросте византискога господства. Да им је изгледало да се тај смер може постићи наслоном на Угарску, разуме се ио себи, кад се зна, да је Геза II рођацима своје српске матере неизвештаченом симпатијом био одан. Догађаји, који се сад десише, ма да савез није имао жељени успех, доказују, да је такав савез на живот и смрт био потребан. Са управо гигантском снагом диже се цар Манојло Комнен (1143 — 1180) као пренородилац римске величине и славе. У владара је тога спојен био дар и снага, образовање и свест о смеровима. Он је покушао ратовима и политиком да ромејску државу још једаред дигне до оне висине, на којој је стојала, још док је Јустинијан или Василије имао скиптар у рукама. Да утврди фактични посед, да разгони еманцииацијоне тежње народа, што живљаху у његовој држави, да неверне клетвенике поврати у ред и поредак и да натраг освоји византиске крајеве, који су услед несрећних ратова или рђаве политике његових претходника у туђе руке били доспели то су били смерови, за којима је ишао цар Манојло и за које је имао и потребне генијалности и потребне енергије да их постигне. Погледи су његови по том били управљени и на Србију и Угарску. Србија је покушавала да разрепш

*) Суседни Земун врло је чеето делио еудбу Београда, као што у опште сви политички и ратни догађаји старије, па чак и новије перијоде, којима је позорница био Београд, нису остали без дејства на Земун и његов облик. Занимљива и драгоцена материјала о том има у Сопроновој МонограФији Земуна и околине му. Земун, 1890. Штампа Сопрона и др.