Stražilovo

123

ла к зиду своју главицу, коЈа је горела у ватруштини. Ништа није одговарала на тешење и обећања Вељчањиновљева, да ће јој сутра за цело довести оца. Излазећи из собе он се заплака. Доктор је дошао тек у вече. Нрегледавши болесницу, поплаши првом речи све, опазивпш да су га требали раније звати. Кад му рекоше, да се болесница тек синоћ разболела, 011 из почетка не хтеде веровати. „Све зависи од тога, како ће провести ову ноћ!" рече на послетку и, издавши своје наредбе, врати се натраг, са обећањем да ће сутра, што раније, опет доћи. Вељчањинов је хтео по сваку цену јда остане и да оиде преноћи; али Клавдија Петровна га сама замоли, „да покуша још једном довести онога одљуда". — Још једном ? — рече Вељчањинов бесно: та ја ћу га везати и на својим рукама донети! Мисао, да свеже и на својим рукама донесе Павла Павловића, беше га на једаред силно обузела, и он гораше од нестрпљења да то и учини. — „Ни у чем, ни у чем се сад не осећам кривцем пред њим!" — говорио је Клавдији Петровној, праштајући се с њом — одричем се свију мојих јучерашњих ниских и плачевних речи, које сам изговорио овде — рече с негодовањем. Лиза је лежала са затвореним очима; изгледало

је да спава и да јој је боље. Кад се Вељчањинов пажљиво к њој погнуо, да јој, пре но што пође, пољуби макар крајичак одела — она на једаред отвори очи, као да га је нарочито чекала, и прошапта му : „Водите ме". То беше тиха, тужна молба, без сваке сенке јучерашње раздражености, но покрај тога чуло се и нешто, као да је и сама била потнуно уверена, да јој молбу никако не ће испунити. Тек што ју је Вељчањинов, са свим у очајању, почео уверавати, да је то немогуће, а она ћутећи затвори очи и ни речи више не рече, као да га више није чула ни видела. Дошавши у варош, он нареди кочијашу, да ираво тера к Покрову. Било је већ десет сати; Павле Павловић не беше код куће. Вељчањинов је чекао на њега читаво по сата, ходајући по коридору са болесним нестрпљењем. Најпосле га Марја Сисојевна увери, да ће се Павле Павловић вратити тек сутра у зору. „Ну, онда ћу и ја доћи у зору!" —одлучи Вељчањинов и ван себе од љутине оде кући. Али како се изненади, кад чу од Мавре, још пре но што уђе у собу, да га синоћни његов гост још од десет сати чека. „Изволели су и чај пити код нас, а слали су и по вино, и за њега дали плаву банку".

(Наставиће се)

0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА

(Наставак)

Одговарало је дакле новим српским политичким приликама и војничком стању, у којем се налазиле Угарска и Србија, кад је Стеван Лазаревић своју престоницу из Крушевца, који је сувише близу био непријатељској области, пренео у Београд и овај град учинио главним градом српске деспотије, која је сад ограничена била само иа северне провинције. Тој прилици имао је донде пренебрегнути Београд да каже хвалу за нов полет, који свакако није дуго трајао. Пре свега је српски деспот подигао нових грађевина и утврђења. Пред градским зидовима, шанцима опкољена ширила се силна предграђа. Зидови су били појачани чврстим кулама а руб њихов био је снабдевен силним пушкарицама. Дољњи град имао је два пристаништа, једно добро утврђено за ратне сврхе, друго за трговину. У источном делу вароши сазидао је велику и красну саборну цркву

а око ње зграде, у којима су били станови епископа и свештеника. Сам је имао двор у вароши и летњиковац са дивном великом баштом ван вароши, а у близини слатких вода имао је као неку караванзерију, у којој су путници налазили заклона и бивали угошћени. Константин,*) животописац тога владара, који је исто тако волео сјај као што је био добра срца и много чинио, опширно нам описује тадашњи Београд и нарочито истиче, да се град састојао из два дела, из горњега и дољњега, да су у горњи град водиле четир капије, од којих су источна и јужна имале диживе мостове, и да је у дољњем крају била благајница и опремница владарева. Бургундски неки витез, по имену Вег1таш1оп

*) Константин Филозоф : Житије и жизн присно помнимааго, словуштаго, благочестиваго господина Деспота СтеФа-* на и т. д. (Издање В. Јагића у Гласнику књ. Х1Ј11.