Stražilovo

125

рад, по кад кад пренагао, но свагда јуначан и вољан, прави ратник, који је одушевљен за народ и веру, извојевао је себи Сибињанин Јанко поверење свога народа и својих владара у великој мери. Било да је био војвода, било генерални капетан државни, било намесник, свагда је тежио за једним смером: да силу турску, која се доваљала до државних граница те стала грозити Угарској, хришћанству и свем цивилизованом свету, потисне и ако узможе и уништи. Његов се дакле рад у држави концентровао на организацију чета и на спрему за ратове, које је он покретао и водио а уз то не осећао умора ни клонулости, ако би он и војска му били потучени. Победа, којом је доцније Сибињанин Јанко у друштву са својим тадањим савезником ђурђем Бранковићем године 1443 у кланцу куновичком међу Нишем и Белом Паланком (Ак-Паланком) Турке победио и која је, као што је познато, довела до сегединског мира (14-44 год.), у којем су Угарска и Србија добиле позамашне користи, исто тако није дало Сибињанину Јанку да мирује, као наскоро после тога и онај страшни пораз код Варне, у којем је угарска војска била уништена а краљ Владислав у боју био убијен. Чак ни још несретнији и ко 6 нији иораз на Косову пољу године 1448, после којега је побијени угарски намесник прерушен кроз Србију бегао и допао ропства у свог пређашњег савезника ђурђа, није био кадар да сломије јунагатво тога реткога ратника ни да угугаи у њему одугаевљење за наставак рата. А баш је стање у Угарској и у

суседним државама за успегано ратовање било неповољније него икад. Мађарски је народ био ослабљен и клонуо, земља није имала никаквих средстава, страначка борба, која је после сваке несретне битке све јаче букнула, раздерала је земљу на вигае табора и родила најгадније страсти. Србија, Босна и Влашка, једини још остаци држава на балканском полуострву, љуто су запомагале те пале у очајање, кад су осетиле, да им се приближује час коначне пропасти. Угарска је граница била пуна бегунаца с оне стране, па и сам деспот, ма да је султану плаћао, за оно време голем, годишњи данак, није се више осећао сигуран у Смедереву и Острвици. А како је тек изгледало у Јевропи! Нигде није човек могао рачунати на помоћ, јер су сви међу собом били у завади те је букнуо рат свију против свију, који је учинио те је олабавила дисциплина, сваки аукторитет био подрман, све племенитије тежње биле угушене и сва вера, сва нада у боља времена била закопана. Глас Сибињанина Јаика, ма да су му донде толико веровали, одјекнуо је у том тренутку као глас ваиијућег у пустињи. Тада у лето године 1453 нројури кроз Јевропу тужни глас о паду Цариграда. Мухамед II дуго се упињао но најпосле је ипак покорио тај град. Да је догађај, од којега се тако дуго стрепило, постао фактом и да је тиме опасност јевропске инвазије битно порасла, то се осетило при свем том, што су појмови и осећаји на западу били и сувише сметени. Т. Ст. Впловски :ће се)

<ЈЕЗ-0-ЕЗЧ>

НЕМЦИ И ФРАНЦУЗИ ('Наставак) Начела немачке уметности I

Дела немачких »класика« одговориће по себи на ово питање; али пре тога сама начела њихове уметности научиће нас да сумњамо, да би така уметност могла свету дати урнеке. Не мислимо да говоримо овде о оним начелима, које сам горе споменуо, о начелима школе и параде, која Немац изводи пре но што ће да производи, или их замигаља после дела. Пре ио што ће своје створове да изнесе на видик,

нико о њима не мудруЈе више од не зна боље оно што ваља чинити, али нико не чини мање оно што треба. Па и после дела, кад је после толиких одлука родио чудо-

је довео у доктрини, да би оно, што нам је досадно, требало да нам се допада Али права начела једне књижевности нису у критичарским књигама; она су у срцима и у духовима писаца. То су оне опште тежње, оне наваде скопчане с пасмином, у кратко: они бесвесни системи, којих се дрлшмо у пркос свима системима.