Stražilovo

114

До душе, сад патим, па тралшм и бање Ал ко би ме некад уставити мого? Прошао бих боље, да сам знао мање, Али не бих тада запамтио миого. Још, кад бејах дете, свакада сам хтео, Што сам слушо кад год, да се с другим збило, Туђ сам удес и сам огледати смео Те ми се над главом много чудо свило. Ако сам кад чито наше дичне песме, Ако сам кад чито о косовском боју, С кога Србин никад мировати не сме, Мориле су жеље страсну душу моју. Хтео сам да- будем, што је Милош био, Па жаљах, што рата са Турцима не би: Одмах би султана мачем распорио Тако, у свом гневу, обећавах себи. До душе се, с мене, не хте рат да води, Али ја се владах, како срце иште, Гледах да се срцу, ма друкчије, годи Иа, у своме дому, прављах позориште. Ту сам често с друштвом, и пред децом малом, За новце и дугмад, срцу маха дао, Па сам, разуме се, уздизан и хвалом, Што сам, као Милош, јунак бити знао. А кад, после, слушах за песника Бранка, Како се је пео уз плотове туђе —■ Ја немадох мира, ја немадох станка, Неки чудан немир у срце ми уђе. Учах средњу опшлу и звах се седмаком; Живљах врло лепо са комшинком једном; Пажах се с њом давно, као са парњаком; Дивљах јој се лицу, а и срцу чедном. Због ње, доста пута, преко плота скака': Једпо да би знала колико је волим, Друго и због неких румених бресака, С којих нисам мого срцу да одолим. Ал ме на том путу, кад сам у врт ишо, Њен мргудни отац из дворишта виде, Па нам беше тако неосетно пришо, Да ме, у мом бегству, мал' с плота не скиде. Ја се ипак спасох, али она страда, Никуда јој, после, нису јадној дали; Никад више у врт није смела млада Дуго смо је, после, робињицом звали.

Ал и ја запамтих љутог оца њена. Одмах школској власти за мој преступјани. Мишљах: биће мало оштрих опомена Ал три дана, богме, бејах сужањ прави. А када се дигох до Велике Школе, Још радији бејах сав свет да упознам Хтео сам да сазнам и срећу и боле, Хтео сам сав живот на делу да дознам. Ако сам кад каква страна дела чито, Па снивао буле, с њином бајном дражи, Одмах сам, пун жудње, у стварни свет хито, Да их жељно срце на делу потражи. Кад их, при свој жељи, иисам мого наћи — Јер тад турског света међ' нама не беше Не беше ми тешко по свом роду заћи, Да испуним жеље, што ме обузеше. Молио сам сестре, или својте миле, Да ми годе срцу, да ми није жао, Те би се, по турски, платном забулиле, Да бих, на тај начин, срцу маха дао. Због таквих их жеља, опет, често гоних, Те ношаху каткад дивно рухо зетско. Доста пута успех, па их на то склоних Ни питао нисам јавно мњење светско. С тога, више пута, кад се игре праве, Са пуним им срцем зборах и предлага', Да се у том руху и међ' светом славе Та ми зетска ношња беше врло драга. Када круг ми мисли постаде још већи, Још жељнији бејах да све бодро пратим; Још жуднији бејах пова знања стећи Ништа нисам мого свом срцу да кратим. Ако сам где чито, шта чињаху борци, Кад је оно преврат у Француској био, Па видех, шта хтеше људске среће творци, У огњу сам био, венце сам им вио. Жао ми је било, што не бејах с њима, Да се и ја смело за слободу борим... II Нериклов век ме веома занима —• Волео сам много о њему да зборим. Аспазију вољах и хетере саме, Жао ми је било, пгго их нема јоште, Што на своје дражи и сад свет не маме Што им нема старе некадашње поште.