Stražilovo

115

Жељах Јелин бити, па и плашт да носим, Да ми га намешта Аспазија нека, А ја да се само дичим и поносим, Како ме свак гледа, с близа и далека. Кад из књига видех, шта је некад било, Да у лепим женским грчки свет ужива, Да њихово миље сваком беше мило Ја о прошлом добу слатке снове снива'. Мишљах на Јелинке у рајскоме руху, У коме су ишле, да леп укус буде... 'Ге ми мисли слатке угађаху духу, Па ми криво беше, што то данас куде. Да сам, од куд, онда какав власник посто, Вратио бих прошлост из далеких лета .. . . Али сам, на врага, ипак ништав осто На срећу онима, којим прошлост смета. Силну тугу сношах с разног људског стања: Један беше богат, други убог пишта! Снивах златно доба среће, благовања, Ирочитах Русоа, па ме очај тишта. Ако нисам мого земљу да изменим, Опет нисам престо свом срду да годим, Нисам нарав своју мого да променим Морао сам светом по срцу да ходим. Жртвово сам себе жељи срца свога — Не марах за јаде, не марах за муку Све сам јоште сматро као вољу Бога И к'о дивно дело моћних божјих руку. Штујући, што створи и што људма даде, У свему сам гледо блесак божје славе Све ми се у свету допадати стаде, С миљем гледах чуда, што се свуда праве. Обичај, грех, зазор, за ме ништа не би То ми беху средства, да се глупост снажи. По божанској вољи све допуштах себи, У свему ми беше неке тајне дражи. С тога, доста нута, и пропатих много — Чудни ли су људи, лажно им је умље Што год они крате, ја сам нисам мого. Њихово сам мњење сматр'о к'о безумље. Бог је, мишљах, људма све на вољу дао Па што сами себи слободу да бране? Што да нешто не смем, па да ми је жао! Љућаху ме многе законичке страпе.

На крилима жеља лећах смело свуда, Хтедох да знам тајне овог божјег света С тога, преко главе, сметох доста чуда, Ал ме, опет, ништа у вољи не смета. Не испавах ноћи, ради рујне зоре, Да са слашћу гледам, кад се сунце рађа; Возах се на чуну, кад се вали боре, Или кад их диже каква брза лађа. Хтедох знати талас, какав је кад бесни Нлашио се нисам ни водине снаге; Хтео сам, без нужде, као вољник свесни, Да сам игра срца и нрироде наге. Зими, кад се мрзне, ишо сам на реке Па стајо на леду или њиме ишо; Не гледах на муке и тешкоће неке Често сам па гротло од леда наишо. Али хтедох знати, како је на студи, Како беше онда, у злокобно доба, Када Иван Грозни Новгород осуди, Да гине под водом, да му нема гроба. Једном, кад сам хтео познати те јаде, Или да, бар мало, стечем појма о том, Лед на реци страшно пуцкарати стаде Ал ја, опет, нисам мирово ни по том. Ноћу, кад сна немам, па чујем да звони Изиђем из дома, да видим шта гори, Не може ме ништа на покој да склони Хитао сам тамо, где јад срца мори. Једном, у тој жељи, да у ватру гледам, Ухвати ме стража, да јој воду левам, Те сам јој се моро, без воље, да предам, Да, до зоре беле, жедан шмрк долевам. Све ме дира лако и страсти и боли; Нигде немах мира, покоја ни станка; Мењах рад и позив на Великој Школи Одсеке сам мењо често, без престанка. Све хтедох да видим, познам и огледам: И мудрост и ираво и остала знања, Не могах се ничем на дуго да предам У једном ми раду не би уживања. Кад испите имам, ја романе читам, На их, часом, манем — онда песме невам, Или и њих манем, па у шетњу хитам. Кад до књиге дође, опет изволевам.