Stražilovo

118

шкајући се доброћудно: »Како сте?... Шта радите?« »Као што ме видите, стари. Које добро?« »Хо! Та дошао сам, да вас нешто молим. Знате, угинуло ми кљусе, а иду летни послови, па брига! Имам пет ланаца закупљене земље под житом, а имам нешто и своје. Али где је то још! На треба то и урадити, пожњети, увести, оврћи. А како ћу, кад сам остао на једном кљусету.« »Богме, то није најбоље, мој стари. Али, дед мало брже; реците, шта желите, јер видели сте, колико их још чека пред врати.« »Та јест, господине. Па онда, знате, смислио сам, да купим једно кљусе, па сам се већ и погодио с једним човеком — али немам доста новаца. Треба ми још петнаест форипата, па сам дошао да вас молим, ако бисте били тако добри, да ми позајмите, а ја ћу вам после вршидбе поштено вратити.« »Еј, мој стари, и ја сам вам сирома човек! А зар ви то не бисте могли добити у којег од наших трговаца? Та то су од реда новчани људи, које сам ја више пута слушао где говоре, како су овом или оном човеку нашем помогли.« »Хе, господине —« »Збиља; а јесте ли ви овдашњи грађанин? Ја се не сећчм ни да сам вас видео до сад; а ево већ четврта година како служим овде.« »Та јесам, господине. Моја је кућа ето ту одмах у трећој улици.« »Па да се ви не можете код наших трговаца испомоћи!« »Та обишао сам их од јутрос већ неколико. Није да не би дали; дао би сваки. Али ишту, господине, да им после вршидбе дам пет стотина ока жига за гих петнаест форината. Па шта ћу ја онда тужан и жалостан? За то сам, ето, као смислио да к вама дођем.« Упрепастих се, кад то чух. На срећу старчеву се нашло у мене баш три петице. Извадим, па му их пружим без речи. »А јао, убише ме!. . . Убише ме!. . . Пуштајте ме господину! Убише ме! — затресе, у тај мах, ходником неки ужасан женски глас. Скочим да видим шта је, али се она већ створила на сред собе. Од чуда се и пехотице тргох натраг за сто. Некаква голема, сувоњава али незграпних костију жена, зинула, да јој се иза ресице у грло види. Лице јој се одуљило на по арши-

на; иовезача јој виси у страну, а испод ње стрши разбарушена коса Обе руке дигла у вис, а у једној јој виси гвозден кључ, којим се сено чупа. Босонога, сукња јој са обе стране припрегнуга до цеваница, стала на сред собе па виче, колико је грло подноси: »Убише ме, господине!« Ова је, Боже прости, или суманута, или је сад дојахала на томе кључу са Харшања. У то уђе експедитор са гомилом списа на руци па стаде мотрити жену иснод обрва, а брк му се смеши. Дођем сад и ја мало к себи, па махнем руком на њу, да се утиша; али она тера своје: »Убише ме, господине!« »Та како су те убили, кад, ето, ту стојиш и дереш се као помамна!« изадрем се сад и ја. »Уби ме Швабица и њене снаје!« Сад се умеша и експедитор па ће флегматично: »Није него још нешто! Насту ће убити Швабица! Разбила би Наста чету Арнаута а даће се Швабицама!« »Но, па говори, шта се збило и које су то Швабице? Али говори, као што умно створење божје говори, а немој се дерати као да су те на колац натакли.« Наста спусти за читаву октаву, али се још увек могло чути и у компшлук. »Брала ја, овамо у Спасовској улици, дудов лист за бубе, а изађе Швабица па мени: »о'ш се торњати испред моје куће, ти и овака и онака!« А каквом ме није назвала, господине! Не могу вам сваку ни казати. — Па што су онда добовали, да је слободно брати лист за бубе ма пред чијом кућом? — Ту се створише и њене две снаје, па једна мени у косу а друга некаквом гвозденом лопатом пљес ево овуда. Да се не одбраних, убиле би ме биле на мртво име!« »А које су то Швабице?« »У Спасовској улици четврта кућа с десна.« Пошљем редара по Швабице, а Насти кажем, да чека у ходнику, па се онда окренем експедитору. »На потпис.« »Па што не носите то господину начелнику?« »Није ту, а ово су већииом хитне ствари. Нема много; тридесет, четрдесет комада.« »Дајте овамо!«