Stražilovo

1

19

Док ја нотписујем, експедитор ће мало да проумствује: »Тај наш полицајни вођа баш ништа не ради. Наслониб се, ено, на зид пред магистратом, па зева. Ноћас еу га, чујем, очерупали на шлагеру, па данас изгледа као покисле виле. А таке послове, као што је сад то с Настом, могао би и он свршити. Него вам то сваки само лиле миле око господина начелника, а сав посао, тако рећи, свалили на вас.* Ја се чиним невешт па потписујем комад за комадом. После подуже паузе експедитор ће опет, али сад са неким значајним, важним, полугласним отезањем: »Да, збиља, кад сам споменуо полицајнога вођу. Тај се непрестанце улагује начелнику, па опада и вас и мене и све редом. А начелник, већ као што је, прима све за готов новац па ће само бити свађе и неприлике. Вођа је велики . . . ! Требало би, господине, да ви њега мало по носу!« — и тиме подиже и последњи спис испред мене, па се отшуња очевидно незадовољан, што не чу ништа од мене на тај важни потказ свој. Улази некакав глават старчић са дугачком торбом о рамену а поузданом батином, на коју се са обе руке наслања, и са жутом, лименом плочицом на прсима — обласним обележјем овлаштенога просјачења. Још од врата упро замагљене очи у мене, а ни беле, док се не добатрга на толико, да ме је могао удавити задахом од ракије. »Да л' се овде бира тај велики капетан, како л' се зове та варошка поглавица?« »Овде, старче!« рекох, само да чујем, шта ће даље бити. »Баш ту, код вас?« »Баш овде код мене.« »Дошао сам и ја да гласам.« »Па на кога?« »Ја гласам на овог старог. Запишите!« рече и оде као што је и дошао. А кад је био већ у вратих онда ће : »Ви мени а Бог вама!« Ово се не ће разумети, ако не кажем, како је начелник већ од неко доба стао говорити, да ће он захвалити на служби, јер му је већ додијала, а није спао на њу. То је допрло, ето, чак и до тога старца, којег је јамачно какви враголан послао к мени. Али су мудри оци варошки одмах измозгали, да он тиме хоће само да сазна њихово мишљење у погледу но-

вога избора. А нови се избор свршио тиме, да је стари начелник добио само, ето, тај један глас. После тога старца се указа иза врата плетен опанак, за тим дугачка иога, па се онда у три корака створи човек крај мене. . »Добар дан, господине! Како сте? ПГта радите?« Рукова се са мном и одмах седе на диван. Хјо! Представник је варошки, па му приличи. Иначе ти је то народан човек, који хоће да је у свакој чорби мирођија. »Које добро, брат-Станко?« »Господине, ја сам дошао, да ви мене нешто научите.« »А Што?« »Ономад смо бирали у црквеној скупштини изборника, који ће ићи да бирају скупштинара за паркију. Иа изабрали и мене. Сад опет напали људи да ја идем и у ту наркиску скупштину. Па сам дошао, да ви мене научите, шта је то та паркија? Шта се ради на тој паркиској скупштини ? Иде ли се онамо о свом трошку — ко ли то плаћа?« »Еј, мој Станко! То је дугачка лекција! А ви сте се доцкан и латили да то учите.« »Та не бих ја; али народ навалио, брате, па не могу да се курталишем. Куда год — ја па ја. Ако у лепрезентанцију — Стапко; ако у жупаниску скупштину — Станко. Па сад опет Стаико. Знаш, господине, нема народ вере у тим нашим ћифтама. То су ти, брате, саме изелице! Гуле ту просту сиротињу, како који може. А ја мислим на послетку — знам како је на жупаниској скупштини. Седну онде она жупаниска господа па узму редом читати Бог ће их знати шта! А ми само слушамо. Има тамо и неколико адвоката, који то све разуму, дабогме, па ће кад и кад устати који од њих да говори; или се дигне какви год сеоски грк, да и он, бајаги, нешто каже — али, на послетку, опет буде све онако, како господа хоће. А кад буде крај скупштиии, онда нас господин жупан позове лепо на ручак, па то је све . . . Сад мислим ја — ако и на тој паркиској скуппггини тако иде, онда што се не бих ја дао и тамо бирати? Шта мислиш ти, господине ?« »Ја мислим, Станко, да ни један човек не треба да се лаћа онога иосла, у којем се не разуме.«