Stražilovo

187

његово непосредно питање, али њега то није ни најмање узнемирило ни поколебало; он стаде иза наслона њезине столиде и целим својим понашањем показиваше, да је то место његово и да га не ће никоме уступити. — Сад ће да пева Алексјеј Ивановић, татап, Алексјеј Ивановић ће сад да пева! — новикаше скоро све девојке, гурајући се око гласовира, за који је самоуверено седао Вељчањинов у намери, да сам себи свира пратњу. Изидоше и стари, дође и Катарина Федосјејевна, која је седела с њима и разливала чај. Вељчањинов изабра једну, сад већ скоро сваком познату, романсу од Гљинке: „Кад у веселом тренутку усташца развучеш Па нежно к'о голуиче ти мени загучеш ..." Он је невао обраћајући се једиио Нади, која је стојала поред њега, најближе од свију. Глас беше скоро већ са свим изгубио, али се по остацима видело, да му је негда био прилично леп. Ту романсу је Вељчањинов имао прилике пре двадесет гоцина, док још беше студент, да чује из уста самога Гљинке, у кући једнога пријатеља нокојног композитора, на литерарно-уметничкој вечерњој забави за мушкарце. Раздрагани Гљинка је свирао и певао све своје најмилије ствари из својих композиција, па међу осталим и ту романсу. И њега тада већ бегае издао глас, али се Вељчањинов сећао ванредног утиска, који је учинио баш том романсом. Какав певач од заната, салонски певач, никад не би могао постићи таки успех. У тој романси напон страсти расте, појачавајући и уздижући се сваким стихом, сваком речи; и баш због силе тога необичног напона најмања нетачност, најмања неприродност или неистина, које се тако лако поткрадају у опери, овде би покварила и унакарадила сваки смисао. Да се отпева ова малена али необична стварчица, беше преко потребиа истинитост осећаја, преко потребно истинско и потпуно надахнуКе, истинска страст или потпуно песничко усвојење страсти. Иначе се певањем те романсе не само не би постигао никакав успех, него би се иста чак могла учинити ружна, а мало да не и бестидна: не би било могуће изразити толику силу напона страсног осећаја, а да се не изазове осећај одвратности, међу тим. истититост и иростодЈЈгиност спасаваху све. Вељчањинов се сетио, да је и он сам некад могао добро да отпева ту романсу. Примио је скоро са свим од Гљинке начин певања; ну овога пута му се од првог сгиха зажегло истинско надахнуће у души и олјекнуло у гласу. Са сваком речи романсе све је силније и смелије избијао и освајао осећај, а у по-

следњим стиховима и када је довршивао и, гледећи светлим и зажареним очима у Наду, певао последње речи романсе: „Смелије ти сада гледам у очи, Ближим ти уста, да чујем немам моћи, Хоћу да љубим, љубим, љубим! Хоћу да љубим, љубим, љубим!" Нада чисто задрхта од страха и чак се мало трже патраг; образе јој облило руменило али у исти мах и нешто као одзив Вељчањинову прелете јој преко застиђена и збуњена лица. И на лицима свију осталих женских слушалаца беше изражена очараност а у исто време и снебивање: свима се некако чинило, да је и немогуће и срамота тако певати, а у исти мах су сва та лица и очи гореле и севале и чисто као очекивале још нешто. Особито је међу тим лицима пало у очи Вељчањинову лице Катарипе Федосјејевне, које је у овај мах изгледало готово врло лепо. — Лепа романса! —• промрмља стари Захљебињин, прилично узбуђен — само . . . зар није мало и сувише силно? Пријатно, али силно... —• Силно . .. одазва се и т-те Захљебињина, али јој Павле Навловић не даде да доврши: он на једаред искочи напред и као ван себе, заборавивши се толико, да је сам својом руком ухватио за руку Наду и одвео је од Вељчањинова па онда претрчао к њему, гледећи га пренеражено и мичући уздрхталим усницама. — На један минут, ако изволите! -— једва промуца на послетку. Вељчањинов је добро видео, да јога који тренутак па би тај господин био у стању учинити штогод још десет пута горе; ухвати га за руку и, не обраћајући пажње на опште чуђење и снебивање, изведе га на балкон, оданде се чак сиђе с њим доле у врт, где се већ било скоро смркло. — Разумете ли ви, да морате овога часа, овога тренутка са мном отићи одавде? — рече му Павле Павловић. — Не, не разумем .. . — Сећате ли се -- настави Павле Павловић својим гаапатом — сећате ли се, како сте оно пре искали од мене, да вам рекнем све, да вам рекнем отворено „најпоследњу реч . .." сећате ли се? Ну па сад је дошло време да вам рекнем ту реч . . . хајдете! Вељчањинов се мало промисли, погледа још једном Павла Навловића и пристане да иде с њим. Њихов ненадни одлазак забрину родитеље и ужасно узбуни све девојке. — Бар да сте јога но једну чашу чаја ... жалостиво простења т-те Захљебињина.