Stražilovo

181

мирааа је и наскоро ће се са сним угојити, али има их унек, који воле оваке, каква је она сад".. . Све остале сестре не беху баш ружне, а међу другарицама беше неколико интересних па чак и лепих лица. Све га то започе интересовати; а у осталом он беше и дошао амо са особитим намерама. Надежда Федосјејевна, шеста кћи, гимназисткаи по речима Павла Павловића будућа његова невеста, није се појавила одмах. Вељчањинов ју је очекивао са нестрпљењем, чему се и сам чудио и смејао у себи. На послетку се указа и она, и то не без ефекта > У друштву са једном отреситом и жустром другарицом, Марјом Њикићишном, бринетом, са смешним лицем, које се, као што се одмах показало, страшно бојао Павле Павловић. Та Марја Њикићишна беше девојка, којој беше већ двадесет и три године, иначе девојка паметна и подсмешљива; била је гувернанта мале деце у једној суседној и познатој породици. Захљебињини су је одавно већ сматрали као члана своје породице, а девојке су је врло уважавале. Видело се, да је у овај мах особито Нади била потребна. На први поглед је Вељчањинов опазио, да су све девојке биле против Павла Павловића, чак и другарице, а за кратко после уласка Надеждина видео је, да га она и мрзи. Опазио је и то, да Павле Иавловић то и не види или не ће да види. Р1ада беше без спора најлепша мећу сестрама — малена бринета, са изгледом дивокозе и смелошћу нихилистке; ђаволасто девојче са ватреним очима и прекрасним, и ако по некад и злим осмејком; са дивним усницама и зубићима, витка и стројна, са зачетом мишљу на бујном изразу лица, у овај мах још своро са свим детињаста. Петнаест година још се видело по сваком кораку, по свакој речи. Показало се, да ју је Павле Павловић заиста видео први пут са везеном торбицом на рукама; ну сада ову већ више није носила. Са својим је поклоном Павле Павловић прилично насео, чак је начинио непријатан утисак на присутне. Чим је опазио да је ушла невеста, приступи к њој, облизујући се. Поклоном, рече, хоће да награди Надежду Федосјејевну за „пријатно задовољстно, које је осећао прошли пут поводом отпеваие Надеждом Федосјејевном лепе романсе уз фортепијано".. . При крају се збуни, не доврши и стојећи као да се нашао у небрану грожђу пружао је и силом наметао у руке Надежди кутијицу са браслетом, коју она није хтела да ирими, него је, поцрвеневши од стида, скривала руке иза себе. Онда се дрско обрати мами, на чијем се лицу опажала збуњеност, и гласно рече: — Пе ћу да примим, ташап!

— Прими и захвали се лепо! — рече отац са мирном строгошћу, али и он беше незадовољан: „Са свим излишно!" промрмља, поучавајући Павла Павловића. Нада, не знајући шта да чини, узме кутију и, спустивши очице, седе као гато седају мале девојчице, то јест нагло се спусти на столицу и онда одмах опет одскочи, као да је села на пружинку. Једна од сестара приступи к њој да види, шта је добила, а Надежда јој нружи кутију још неотворену, показујући тим, да не ће ни да види поклои. Браслету извадише из кутије те пође од руке до руке; ну сни је посматраху ћутке а пеки и са подсмехом. Једина мамаша рече усиљено, да је браслета прекрасна. Павлу Павловићу дође да пропадне у земљу. Вељчањинов га извуче из ове незгоде. Наједаред поче гласно и весело говорити, ухвативши се за прву мисао, која му паде на памет, и не прође ни пет минута, а њему пошло за руком да обрати на се пажњу целог друштва. Вељчањинон је изврсно изучио вештину ћеретати у светском друштву, то јест вештину изгледати потпуно простосрдачан и у исто време претварати се, да и своје слушаоце сматра за исго тако простосрдачне као што је и сам. Имао је дар, да се на са свим ириродан начин покаже, кад затреба, највеселијим и најсрећнијим човеком. Умео је такођер врло вешто да уметне у свој говор по неку оштру, заједљиву реч, шаљив намек, смешан каламбур, и то све као некако узгред, некако и не опажајући, а међу тим је можда и заједљива реч, и каламбур па и сам разговор већ давно био спремљен и научен, а такођер по неки пут већ и употребљен. Ну у овај мах се његовој вештини придружила и сама природа: осећао је, да је расположен, да га нешто вуче; осећао је у себи потпуну увереност, да ће победити, да ће кроз неколико минута све те очи бити упрте у њега, да ће сви ти људи слушати само њега једног, да ће говорити једино с њим, да ће се смејати само оном што он рекне. И заиста, за час се зачу смех, мало по мало се у разговор умешаше и други, зачуше се по некад и по три и четир гласа, где заједно говоре. Досадно и уморно лице госпође Захљебињине доби готово израз радости; исто се догодило и са Катарином Федосјејевном, која је слушала и гледала као очарана. Нада га је оштро посматрала испод очију; видело се, да је у напред била непријатељски расположена према њему. То је Вељчањинова још више подстицало. „Злој" Марји Њикићишњој пође ииак за руком да протури у разговор доста осетљиву и накосну примедбу на његов рачун; из-