Stražilovo

202

само да би му рогови чвргаће стајали и већу снагу имали. Тај носни дио главе слабо се развио у нађене животиње, али јој је за то искочила на челу велика и дебела коштана гука, као каква плоча, и на њој се поуздано узвишивао један великачак рог. Због ове чеоне израсли падјенугае јој име ЕЈаатоШеиит ; а ми бисмо је могли по рогу на челу знаменовати именом челорог , док не погодимо, како ју је Адам назвао пред Господом. Др. М. Најмајер (№еитауег) мни овако о челорогу: »Ова чудновата животиња, од које је нађеио мало комада у Русији и Сибирији, као да ће потврдити смигаљени лик оасновитог једпорога ; и доисга је претресано питање, да ли пије челорог у исто доб1 са човјеком и тако био узроком да посгане наша прича о једнорогу. Ово потоње слободно се може порицати, јер кад се ствар мало боље разгледа, види се, да је лик оне животиње у британском грбу начињен по нејасним и неноузданим причањима о носорогу, којега у ередњем вијеку нијесу распознавали у Европи. Напротив лако би могло бити то, да је челорог живио у Сибирији јога са човјеком и да га је он истражио или истријебио са земл>е; дајбуди тако тумаче причања Тунгуза, да су пређе у њихову крају живјели страшни црни бикови, који су били читава грдосија с једним једитим рогом на сред чела, али толикијем, да су требале једне саонице само њега да одвезу». И ако у средњем вијеку не знадогае у Европи, каква је вида или облика овај живи иосорог по врстама његовијем, ипак су га стари Римљани познавали у главу, дајбуди тако нам казују природњак Плиније и пјесник Марцијал. Та борили се и носорози на јавним мјестима с биковима и медвједима! 0 једнорогу или ииорогу има разних иричања; али једну басну налазимо и у дјелима Матије А. Рељковића, и то како се »један инорог нохвалио кукавичјем коњу (итици пупавцу или бабином кокоту), да га поради његове бјелине и љепоте његова рога највећа господа прогати мавају, и његов рог у најљепгае мјесто, гдје

им благо стоји, постављају«. Но овај рог не ће бити од носорога, као год ни онај гато је метнут на главу тобожњем једнорогу на британском грбу. У сјеверном ледовитом мору живи једна врста сисара, која се шведски зове нарвал. Иначе је наши старији писци именују »једнорог« и »морски једнорог«. Нарвал је по облику налик на какву рибу, дугачак је око пет до шест метара. У мужјака расту из горњих чељусти два зуба управичке; послије му се десни њекако извали, а онај лијеви нарасте око два до три метра. Овај је зуб изнутра доњекле шупаљ, а споља му је завијена бразда, та као да је на лијеву руку усукивап. Још је карловачки професор Гр. Лазић године 1836 иисао: »Прије двјеста година, кад Европејци нијесу тако, као данас, по сјеверном мору познати били, врло је мало ових зуба у Еврони било; и који су били, ти су се за велику њеку ријеткост држали, јер су преко мјере скупи били. Ондашње им је сујевјерје различите тајне и љековите силе приписивало. Цареви су и краљеви давали себи гатапове од њих правити, које су за њима оружјеносци носили. Најдрагоцјеније епископске штаке биле су такођер од ових зуба прављене. А данас већ немају опе цијене». Бјегае доиста једно вријеме, кад су мислили да су ови нарвалови зуби рогови библијскога једнорога, па за то су Инглези свом басновитом једнорогу рог попут овакога зуба наврнули на чело. Да реема није било, зар би га онако често увлачили у старозавјетне књиге? И докле се буде нагађало, која би то животиња могла бити, дотле ће једни држати бивола за ребма, други какву антилопу, а трећи опет носорога Но свакако би требало изоставити из гаколских књига имена »једнорог« и »морски једнорог« већ и тога ради, јер онијем челорогом као да ће се обистииити: е је једнорога поуздано и било на свијету, а не само да их има у баснама. Мој« Меди!..