Stražilovo

198

заборавити на све ?" — започе пребацивати себи, али одмах прекиде тај ток мисли. Учини му се понижење, да јадикује: много угодније би било, да се што пре искали на коме другом. — Бу-дала! — промрмља пакосно и погледа из коса Навла Павловића, који је ћутећи седео поред њега у колима. Павле Павловић је јогунасто ћутао, прикупљајући, може бити, снаге и припремајући се. Понекад би само нестрпљиво скинуо шешир и отирао марамом челом. — Зноји се! — опази злурадо Вељчањинов. Само једном проговори Павле Павловић, и то са кочијашем, питајући га, хоће ли бити непогоде или не? — Те још како ће је бити! За цело ће је бити, цео дан је била запара. И заиста се било иебо натуштило, из далека севаху муње. У град су стигли тек око пола једанаест. — Свратићу се к вама —■ рече Павле Павловић Вељчањинову, кад су већ били близу његова стана. — Добро, али вам у напред кажем, да се осећам врло рђаво. — Не ћу дуго остати. Кад су улазили у стан, Павле Павловић утрчи на један тренутак к Маври у собу. — Шта сте радили тамо ? запита оштро Вељчањинов, кад га је Павле Павловић стигао. — Ништа, онако само . .. због кочијаша . .. — Не ћу вам допустити да пијете! Не доби одговора. Вељчањинов ужеже свеће, а Павле Павловић одмах седне у наслоњачу. Вељчањинов стаде намргођен нред њега. — И ја сам вама обећао, да ћу вам рећи своју „последњу" реч— рече са унутрашњим, још пригушеним раздражењем — и ево вам сад те последње речи: са чистом савешћу држим, да је све међу нама двојицом свршено, тако да већ више немамо о чему говорити, чујте — немамо о чему; и према томе, не би ли било боље, да одмах одете одавде, па да забравим врата за вама. — Да се разрачунамо, Алексјеју Ивановићу! рече Павле Павловић, али му у исти мах гледаше некако особито кротко у очи. — Да се раз-ра-чунамо! — страшно се зачуди Вељчањинов — ви сте чудну реч рекли! У чему да се „разрачунамо" ? Па да није то та ваша „последња реч", коју ми мало пре обећасте? — Баш то. — Немамо више ни о чему да се разрачунамо — ми смо се — одавно већ разрачунали! — рече поносито Вељчањинов.

— Зар ви заиста тако мислите? — рече Павле Павловић неповерљиво, наместивши некако чудновато пред собом руке; затурио прсте у прсте па их приљубио уз груди. Вељчањинов му не одговори ништа, но се поче шетати по соби. „А Лиза? Лиза?" — стезало му се срце. — У осталом, о чему сте хтели да се разрачунамо? — обрати се намрштено на њ после подужег ћутања. Трусоцки га је за цело то време само пратио очима, држећи неггрестано онако руке на грудима. — Немојте више опамо одлазити — скоро прошапта молећи и нагло усгаде са столице. — Како? Вама је само до тога стало? —• Вељчањинов се пакосно насмеја; — ипак морам вам признати, да сте ме данас цео дан у чуду држали! настави једовито, али му се на једаред лице измени. — Чујте ме — настави онда сетно, са дубоким и искреним осећајем у речима — ја држим, да никад и ничим нисам себе толико понизио као данас — пре свега, што сам пристао, да идем с вама, а после — оним, што се догодило тамо ... то је било тако ситно, тако ништаво ... ја сам опоганио и оподлио себе, свезавгаи се ... и заборавивши .. . али шта! — трже се на једаред — чујте: ви сте навалили на мене из ненада, био сам раздражен и болестан. .. али што да се извињавам! — Ја више онамо ићи не ћу и уверавам вас, да немам тамо никаквих интереса — завргаи на послетку одлучно. — Заиста не? Заиста не? — подвикиваше Павле Павловић, не скривајући своју радост. Вељчањинов га само презриво погледа и поче опет ходати по соби. — Ви сте се, чини ми се, одлучили, да по што ио то будете срећни ? ■— ие мога на послетку да оћути. — Јесте! — тихо и најивно потврди Павле Павловић. „Шта имам ја од тога, што је будала и зао само из глупости? Ја и опет морам да га мрзим, и ако није ни вредан тога!" — Ја сам „вечити муж!" — поче Павле Павловић са униженим и понизним подсмехом самом себи — ја сам за ту речцу јога давно знао; чуо сам је од вас, Алексјеју Ивановићу, јонг кад сте живели тамо с нама. Много сам ја ваших речи запамтио за ону годину. Пронтли пут, кад сте ви овде рекли „вечити муж", одмах сам се сетио. Мавра уђе са боцом гаампањца и две чаше. — Опростите, Алексјеју Ивановићу, али ви знате да ја без овога не могу. Не ггримите за дрскост,