Stražilovo

199

него узмите као да сам вам непознат и недостојан вашег друштва. — Добро . . . допусти му Вељчањинов са одвратношћу — само вам кажем да ми вечерас није добро, осећам се нездрав.. . — Одмах . . одмах ... само још који минут! ужурба се Павле Павловић — само ћу једну чашиду, јер ми је грло .. . жедно. Прождрвљиво искапи чашу и седе, посматрајући скоро са нежноћу Вељчањинова. Мавра изиде непоље. — Гад један! — шапташе Вељчањинов. — То су само другарице — проговори на једаред смело Павле ГГавловић, доптавши сасвим к себи. — Како? Шта? Ах, да, ви све о оном .. . — Само другарице, молим! И онда, то је све тако младо; из саме грацијозности се куражи, ето то ти је! То је чак дивно лепо! А после — после знате: постаћу њезин роб: видиће почасти, друштво . .. сасвим ће се поново васпитати. „Па ипак треба. да му предам бразлету!" намршти се Вељчањинов, пипајући кутију у џепу свога капута. — Ви ето говорите, да сам се одлучио бити срећан? Мени је потреба да се оженим, Алексјеју Ивановићу — поверљиво и скоро дирнуг настави Певле Павловић — иначе, шта ће бити од мене? Видите и сами! — показа на боцу — а то је само стотинити део — мојих својстава. Ја никако не могу без жене и — без нове вере; повероваћу другој и ускрснућу. — А шта се то мене тиче ? —• у мало не прсну у смех Вељчањинов. Све то му се учини чудно и необично. — И реците ми само, молим вас — викну —' за што сте ме вукли онамо ? Шта сам вам ја тамо требао? — Да испитам и видим .. . збуни се чисто ГГавле Павловић. — Шта да исиитате? — Ефекат .. . Видите ли, Алексјеју Ивановићу, тек је недеља дана, како одлазим онамо — рече, збуњујући се све више и више. — Синоћ вас сретох и помислих: „ето још никад је нисам видео у страном, тако речи, друштву, то јест мушком друштву, осем самном". .. То је била глупа мисао, сад видим и сам; излишна мисао. Страшно ми се дакле прохтело, а томе је свему крив мој гадни карактер. . . На једаред подигне главу и ноцрвени. „Да ли тај говори праву истину?" чудио му се Вељчањинов. — Ну, па пгга онда? — запита га.

Павле се Павловић слатко и некако лукаво насмеши. — Све су то само прекрасне детињарије! Све другарице! Опростите ми само због мог глупог понашања данас пред вама, Алексјеју Ивановићу; никад више не ћу тако шта учинити, и иикад не ће доћи до тога. — Па наравно, јер ни ја не ћу више никад бити тамо. — Ја делом и говорим уздајући се у то. Вељчањинов се подругљиво насмеши, — Па нисам, ваљда, ја сам на свету — опази раздражено. Павле Павловић опет поцрвене. — Мени је врло жао, што морам тако што да чујем, Алексјеју Ивановићу, јер верујте, ја страшно уважавам Надежду Федосјејевну ... —■ Извините, извините, ја нисам хтео ништа — мени је, видите, само мало чудновато, што сте ви тако преувеличано оценили моја средства... и .. . што сте се тако искрено на мене поуздали. . . — Баш за то сам се и поуздао, што се то све догађа после свега онога . .. што се већ догодило. —■ Онда ме, дакле, и сад сматрате, ако је тако, за најплеменитијег човека? — застаде на једаред Вељчањинов. И сам би се, у другим приликама, зачудио најивности свога питања. — Свагда сам вас сматрао — рече Павле Павловивић, оборивши очи. — Ну, па да, разуме се.. . нисам тако мислио и не у том смислу — хтео сам само рећи, да, не обзирући се ни на каква,.. предубећења —! —• Јест, не обзирући се ни на каква предубеђења — А кад сте полазили у Петроград? — не мога се више уздржати Вељчањинов, сам осећајући сву чудовишност своје радозналости. — И када сам полазио у Иетроград, сматрао сам вас за најблагороднијег човека. Ја сам вас увек уважавао, Алексјеју Ивановићу. Павле Павловић подигне очи и отворено, ни најмање се не бунећи, гледаше свег противника. Вељчањинова наједаред чисто подиђе страх: никако није желео, да се штогод догоди, или да разговор пређе извесну границу, и то тим мање, што је сам изазивао. — Ја сам вас волео, Алексјеју Ивановићу започе опет Павле Павловић, као да се на једаред на нешто одлучио — и целу ону годину у Т. сам вас волео. Ви то нисте опазили — настави са слабо уздрхталим гласом, на велик ужас Вељчањиновљев — ја сам био врло низак према вама, а да