Stražilovo

200

сам могао учинити, да ви то оназите. А можда није ни било потребно. И за свих ових девет година сам вас се с љубављу сећао, јер ја онаке године у свом животу запамтио нисам, као што беше она. (Очи Павла Павловића се некако особено заблисташе.) Многе ваше речи и ваше мисли сам запамтио. Сећао сам вас се увек, као човека подобна за племените осећаје, као човека образована, високо образована и са самосталним мишљењем. „Велике мисли не нроизилазе само од велика ума, него и од велика осећаја!" — то сте ви сами говорили; можда сте већ и заборавили, али ја сам запамтио. Ја сам и рачунао с вама свагда као са човеком узвишених осећаја... а можда сам и веровао •— не гледећи ни на што ... Подбрадак његов се наједаред почео трести. Вељчањинов се беше већ са свим уплашио; тај неочекивани тон ваљало је прекинути по сваку цену. — Доста нека је, ако је по вољи, Павле Павловићу — промрмља црвенећи и са раздраженим нестрпљењем — и за што, за што сте се само — поче наједаред викати — попели на душу болесном и раздраженом човеку, човеку, који је скоро у бунилу, у грозници, па га вучете у ту тмушу .. . кад је све то .. . кад је све ... само уображење и призрак, и лаж, и стид, и неприродност, и — без форме — а то је главно, то је још најгоре, што нема никакве форме! И све су то трице и кучине; ми смо обојица порочни, ниски и гадни људи ... И ако хоћете — ако хоћете, ја ћу вам одмах показати, да ви мене не само што не волете, него ме мрзите свим својим силама, и да лажете, не знајући ни сами тога: ви сте ме узели и повели са собом онамо, ни најмање са том смешном намером да своју невесту испитате (откуд би вам то дошло у главу) — ну сте ме просто видели јуче па сте се распакостили и повели ме, да ми је покажете и рекнете: „Погле, каква је! Моја ће да буде; па дед покушај и овде!" — Ви сте ме изазвали! Можда то нисте ни сами знали, али је то ипак било тако, јер сте ви све то тако осећали... А без мржње ме не бисте могли тако изазивати; дакле морали сте ме мрзити! Трчао је по соби, вичући то, а понајвише га је мучила и вређала номисао, да се понижава, и што се понижава до тога степена, на којем се налази Навле Павловић.

— Хтео сам да се номирим с вама, Алексјеју Ивановићу! — на једаред му одлучно рече брзим шапатом и подбрадак му из нова задрхта. Силна јарост обузе Вељчањинова, кад чу ово; као да му још никада и нико није нанео оваке увреде. — Још један нут вам кажем — завапи — да сте напали на болесна и раздражена човека ... не бисге ли измамили од њега какву непажљиву реч, док је у бунилу ! Јесте, нас двоје, ми смо људи разних светова, разумите то, и . .. и .. . између нас се подигла једна могила! — прошапута му бесно и онда се одмах трже. — А откуд ви знате •— искази се нагло и побледи лице Павла Павловића — откуда ви знате, шта значи та могила овде... за мене! — викну, прискочивши Вељчањинову и ударајући се смешним, али страшним покретом руке у срце — знам ја добро ту могилу; ми стојимо обојица на крајевима те могиле, само што је мој крај дебљи него ваш, дебљи ... шаптао је као ван себе, непрестано се бијући по грудима — дебљи, дебљи, дебљи ... У тај пар неко на вратих зазвони и они се обојица тргоше. Посетилац је тако силно зазвонио, као да је задао себи реч, да од првога маха покида звоно. — Моји гости не звоне тако — рече Вељчањинов узнемирен. — Па не тражи, ваљда, мене — плашљиво промрмља Навле Павловић, који се такођер тргао и онај час се опет претворио у пређашњег Павла Павловића. Вељчањинов љутит отиде да отвори врата. — Господин Вељчањинов, ако се не варам? зачу се млад, звонак и ванредно самоуверен глас из нредсобља. — Шта хоћете? — Имам несумњивих доказа — настави звонки глас — да се неки Трусоцки у овај мах налази код вас. Мени је преко потребно да одмах с њим говорим. Вељчањинову лепо дође воља да узме за јаку тога самоувереног господина па да га баци на улицу, али се предомисли, стаде у страну и пропусти га унутра. — Ено тамо господина Труеоцког, уђите унутра.

(Наставиће се.)