Stražilovo

215

и, признајте, да је и племенито, и да не би био сваки у стању да тако ради. — По мом мишљењу не само да није племенито, него је чак и гадно. Млади човек слеже раменима. —■ И оиет вам велим, да вам се не чудим опази иосле кратког ћутања — свему тому сам се давно нростао чудити. Иретпосилов на пример, тај би вам управо у очи скресао, да такво неразумевање са свим природних ствари произилази од извртања са свим најобичнијих осећаја и назора ваших, и то прво дугим неприродним животом а друго дугим нерадом. У осталом, ми можда још не разумемо једап другог; мени су до душе лепо говорили о вама .. . Али педесет година вам свакако већ има? — Пређите, молим, на ствар. — Опростите ми моју нескромност и немојте се љутити; нисам имао намеру. Наставићу: ја ни најмање немам наде да ћу бити милијонар, како сте се изволели изразити (од куд му само та идеја!) Ја сам овде, као што ме видите, иа ипак сам са свим уверен у своју будућност. Јунак ни добротвор не ћу бити ничији, али своју жену ћу увек моћи обезбедити. Истина, ја сад немам нипгга и чак од малих ногу сам у њиховој кући однегован и васпитан . .. — Како то? — Па тако; ја сам син подаљег рођака жене тога Захлебињина, и када су сви помрли и оставили мене као дечка од осам година, узео ме је старац себи и после ме дао у гимназију. То је човек врло ваљан, ако хоћете да знате ... — То знам. — Јесте, али је већ сувише застарео. У осталом је врло добар. Сад сам, додуше, одавно већ изишао испод његова старатељства, желећи да сам себи зарађујем хлеб и да будем само себи обвезан. — А кад сте изишли ? ■—• запита радознало Вељчањинов. — Па има већ четири месеца. — А, дакле тако; е онда је све разумљиво: иријатељи из детињства! А какво место имате сад? — Приватно, у канцеларији једног бележника, двадесет и пет рубаља месечно. Оно истина то је све само иа време, али кад сам је запросио, нисам имао ни то. Служио сам тада код железнице, по десет рубаља месечно, али то све мало на неко време. —■ А зар сте и просили ? — Дабогме, сасвим формално, и то још пре три недеље. — Ну па шта је било? — Старац се из почетка страшно смејао, а по ,

сле јако љутио. Њу су затворили горе у антрсолу, али је Нада јуначки издржала. У о.сталом је целом неуспеху криво то, што је он још од пре имао зуб на мене, због тога што сам напустио место у департману, куда ме је наместио пре четир месеца, још пре но што сам служио код железнице. Он је славан старчић, ја и опет то кажем, код куће је простодушан и весео, али чим се осети у департману немате ни појма, какав је! Седи као неки Јупитар! Ја сам му, наравно, дао на знање, да ми се његове манире престају допадати; али главни окршај се догодио због столоначеоникова помоћника: томе господину дошло у главу да се потужи, да сам тобоже био „груб" према њему, а ја сам му просто рекао, да је душевно неразвијен, Ја их све оставих и сад сам код бележника. — А јесте ли у департману имали много плате? — Ех, био сам прекобројни! Сгарац је давао на издржавање — рекао сам вам да је врло добар; али ми не ћемо никако попустити. Оно, кад се узме, двадесет пет рубаља није никаква сигурност, али ја се надам да ћу за кратко време бити примљен у управу над задуженим имањем грофа Завиљенског, и онда ћу излазити на три хиљаде; или у присежне поверенике. Сад људи треба ... Бу! Како грми! биће буре, добро што сам стигао пре буре; а дошао сам пешке оданде, готово сам непрестано трчао. — Ну, допустите, ако је тако, кад сте већ имали прилике, да се разговорите са Надеждом Федосјејевном, ако вас поред тога још и не пуштају у кућу? — А, па може се и нреко плота! Јесте ли видели јуче риђокосу? — засмеја се — ну, па и она на том ради, и Марја Њикићишна!.. Само што та змија Марја Њикићишна . ... А пгго се ви мрштите? Да се не бојите грома? — Не, рђаво ми је, јако рђаво ... Вељчањинову бегае заиста рђаво и он мучећи се од ненадна бола у грудима устаде са столице и покуша ходати по соби. — Па онда сам вам, сигурно, на досади. Немојте се узнемиривати, ја ћу одмах! — и младић скочи са столице. — Ништа, ништа не сметате — задржаваше га Вељчањинов, претварајући се. — Како ништа, кад „Кобиљњикова трбух боли" — сећате ли се у Шчедрину? Волите ли ви Шчедрина? — Волим. — И ја. Ну, Василије... ах, да! Павле Павловићу, хоћете ли да свршимо! — окрену се скоро смејући се Павлу Павловићу. — Да бисте ме разумели, формулисаћу још једном своје питање: пристајете ли да се сутра пред старима и у мом при-