Stražilovo

216

суству одречете свију својих претензија на Надежду Федосјејевну. — Ни најмање не пристајем — устаде нестрпељив и љутит са свог места Павле Павловић — и сем тога, још вас молим да ме се оканите... јер то су све детињарије и глупости. — Пазите ! — припрети му младић прстом, високопарно се смешећи — немојте да се преварите у рачуну! Знате ли, шта су последице погрешци у оваком рачуну ? А ја вам само у напред кажем, да кроз девет месеци, кад се тамо већ и истрошите и измучите и овамо вратите, да ћете овде од стране Надежде Федосјејевне бити присиљени, да се сами одрекнете, а ако се не оканете, биће за вас горе; видите, дакле, докле ће ствар због вас доћи.

Дужност ми је да вам у напред рекнем, да сте ви сад као пас на ланцу —■ онростите, ово је само уиоређење —. ни себи ни своме. Из хуманости понављам: размислите, принудите себе, да бар један ттут у свом животу озбиљно размишљате о нечем. — Молим вас, да ме ослободите својих моралних поука —■ закрешта у јарости Павле Павловић — а што се тиче ваших гадних наномена, ја ћу још сутра предузети своје мере, строге мере! — Какве гадне напомене? 0 чему ни то говорите Сами сте гадни, ако на тако што мислите. У осталом ја сам готов да чекам до сутра, ну ако . . . Ах, опет та грмљавина! До виђења, врло ми је мило било! — махну главом Вељчањинову и потрча, очевидно журећи се да побегне од буре и кише.

(Наставиће се)

НОУКА —кјн0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА (Наставак)

II Иеториски преглед догађаја од првог освојења Београда под курфирстом Максимшгајаном Еманујилом 1688 до почетка XIX века Док су велике верозаконске борбе душевни и социјални живот одводиле на нове стазе а тридесетгодишњи рат, који је Европи ваљало да даде са свим измењен политички лик, по западу бесиео, дотле се на истоку, којим је овладало османство, изводио чудноват историски процес. Турци, који су под Муратом I, Бајазитом, Мухамедом II и Сулејманом II почели продирати тако, да се сав свет забринуо, почели се задовољавати оним, што су већ освојили, по што су се раширили до граница Аустрије. II ако су доцнији султани још што освојили или бар покушали да освоје и ако су мање или више показали ратничкога духа, једно стоји, а то је, да се од великога похода Сулејманова, који се завршио подјармљењем Угарске, ништа више није догодило, што би оправдало било ону забринутост. Покушана и без успеха остала прва опсада Беча, као и даљи ратнички иотхвати у Угарској нису били ништа друго, до ли природно изиђивање зграде, коју је Сулејман био дигао. Турски се владари од тога времена канда више бавили тим, да у освојеним крајевима учврсге своју владу, више

; се канда одали уживању онога, што су стекли. Осим неколико великих иотхвата у Азији и иезнатних бојева у Европи, који се губе према знаменитим догађајима нрошле сјајне перијоде, освајачка се политика султана не може похвалити ни једним јединим успехом, који би се могао сравнити са успехом Мухамеда II или Сулејмана. У елементарној снази, које је било у османства, као да је настала омара, која је мало по мало и скоро неопазно спремала назадак. Та омара, коју су свакако прекидали покушаји различне врсте, као и бојеви на границама неизмернога царства, траје тако прилично од прве до друге опсаде Беча. У то време, за које је османство прегазило кулминацију у развијању своје снаге, били су с обзиром на све неутешније унутрашње ирилике у турској држави дати услови, да се иста с успехом потисне. На жалост Европа, која се забунила била у велику верозаконску и политичку борбу, није турским приликама могла обратити онолико пажње, колико је на излазној тачци ове перијоде од самих Турака била присиљена да обрати. Већ у почетку шеснаесгога, нарочито пак у почетку седамнаестога века са свим је престала освајачка политика Турака. Дворска и сплеткашка политика, како је цветала за време Визаитинаца у Цариграду, само још у бруталнијем издању, дошла је сад на место освајачке иолитике некадашњих