Stražilovo

253

да слушају Карађорђа, јер им је у њем ^срећа ил' несрећа, и прикладје нечег особита« (1п јћш Ие§;е1 ехпег 61иск ипг! ТЈп^Шск — АиавегоМепШеће«, \\'ши1ег'и1ге8). За тим позва Карађорђа, који га кроз плач запита: јера, кнеже, да од бога нађеш, сажима ме, те угазих у грех? (\\'аппи. Кпеа! (Јавв <Пг ез СгоИ тег^еће! Огаи^еа! с!и ппсћ 8ипс1е ги ће^ећеп?) Теодосије му одговори, да он на њ не жали, цена се човеку тим диже а он радо умире »за ошптину боље с тим да буде« (тет 81егћеп 1'готше т с!ет аП^ететеп Ве81еп); замоли га, да му ирииази децу, јер остају без оца.

Теодосија ионесу за тим у Орашац, али у путу издахне. 8 ) Карађорђе наже у планину с неколико друга, а остале посла дома да буду спремпи, када их позове. Дјејателност Карађорђа врсна, И збиљосно Србаљ ратовање, Одсад полет свој надмашно дигне. (ТЈш! (ћ'е Тћ;а1%кећ; с3.ев Сгеог^, ТЈпД с1ег 8егћеп егшЛе 8сћгћ;1' 1т Кгје^е, 8ћ-ећ1;еп аиГ пиЧ ићегтаећ1%ет 8сћ«гип§;е.) Овим се стиховима завршује ова песма. 8 ) Милићевић, Кнежевина Србија етр. 262 не мисли, да је на путу умро од ране, већ доцније. Вук у Даници ва 1828 вели, да је остао ту мртав. ^е се) Ђорђе С. Ђор^евић

НЕМЦИ И ФРАНЦУЗИ (Свршетак)

На први од ових карактера толико су нападали, да није потребно задавати му сав удар. А то је једна од најидеалнијих и најузвишенијих прилика у немачкој књижевности. Али код Ифигеније већ смо опазили, какав чудан појам имају Немци о племениту карактеру. Позина племенитост састављена је од исто тако чудпих делова, као и племенитост Гетове јунакиње. Овај узвишени сањало, који живи само за слободу, прими од Дон-Карлоса исповест његове љубави. Он не куша да сузбија ову кобну наклоност. Шта више: Дон Карлос га преклиње, да му прибави састанак са краљицом, његовом маћехом. »0 Родериче, само мало тренутака, сам еа њом!« Шта одговара маркиз на овај мало часни предлог? »Ах! а ваш отац, принче?« На то се принц иовуче, декламује против Филипа II, али не помиње више своју неприличну молбу. Сам Поза хита да се на њу врати Обећаје, да ће ствар удесити; и заиста, после неколико сцена овај идејални иријатељ састави маћеху и пасторка. Можете ли да разумете, да се Шилер није устручавао пред прљавом идејом, да тако у истој личности смеша јунака и нодводника? Рећи ће ми се, ако Поза иде на руку тој љубави, да верује у њену чистоту Али човек би морао бити луд па да мисли, да би љубав тако бурна, као што је инфантова, могла дуго остати чиста. И то ће ми се казати, да се пријатељ служи краљицом, да би свога пријатеља

подстакао на велика дела. Али ако велико нредузеће може да извини или да заклони на позорници злочин, никад није оправдало нискост. Ма ко шта казао, ова се сцена код Француза не би могла допустити. То је за то, што је морал части у француским срцима урезан у јасним цртама. Французи ио нагону знају, које нредрасуде може узвишен или страстан јунак да гази без зазора, а које обзире опет никад не сме презрети. Немци напротив као да нису подобни да схвате иројство. Је ли то недостатак природне великодушности ? . . . Боље рецимо, да им општа једноликост њихова живота, удаљавајући их од великих душевних криза, не да нч да замисле оно, што људи у томе осећају. IX Дон Карлос изнео нам је потпуну збирку Шилерових мана; кад их једном знамо, лако ћемо их наћи у његовим другим комадима. Нама је милије, како бисмо дали иуну правду овом племенитом и са.весном песнику, да завршимо оним његовим драматом, у коме сјају сва његова својства. Вилхелм Тел лено је дело. Ретки су са више среће описали земљу, ретки ускрсли једну епоху; тон достојанствен и прост нрилагођава се предмету; сцене, свака за се узета, обично су живе. Али ни овде, па ни овде пије уметник остао у границама своје уметности: намера сувише