Stražilovo

254

амбицијозна, мисао философска, дубока, али прерана, задржала му је дело на прагу идејалне лепоте. Шилер хоће да нам изнесе пред очи устанак, који је ослободио швајцарски народ. Да би довео јединство у предмет као опширан и заинтересовао публику кроз пет чинова, требало је по што по то, према савременом сгању наше технике, да оличи народ у једном човеку. Вилхелм Тел се по природи понудио на ово оличавање. Али Шилер не хте да се држи овога закона; његов се Тел не меша у јавне послове. Он то формално каже Шпауфахеру у првом чину: »Ма шта чинили, мене не мешајте у свој савет.« И он остане мимо заверу све до краја. Он се, истина, унусти са Геслером у приватну препирку, која својим исходом приноси ослобођењу Швајцараца; али је само случајно, да његова приватна освета долази у исти мах са општим устанком. Дакле у овом комаду има два драмата један уз други; шта рекосмо? не хотев узети једног јунака, Шилер мора да нам их изнесе пет или шест. Баумгартен, Штауфахер, Мелхтал, Атинкхаузен, Руденц један за другим излазе у први ред, а кад нам се пажња најпосле усредсредила у њима, они уступају и губе се. Интерес се растрка и разилазећи се шнчили. Чујемо већ вику, коју ће надати какав немачки критичар : »Ма ви не разумете Шилерову мисао! Он је хтео да изнесе идејалан устанак не вољом само једног човека, него сарадњом свију воља у народу. Није то република једноставна и нераздељива, коју трибуни оснивају на наше очи посредством систематског изједначавања; то је република савезна, где сви грађани саделују да је мудро оснују; не дајући да промени слободу свију, не оиредељавајући независност, не вређајући ничија права, па ни самих тирана, који су вређали права.« Ова мисао зацело је узвишена; али је није требало пустити да превлађује тако, да се због ње не може да склопи прича комаду. Можда се могао замислити јупак, као Вашингтон, који је управљао вољама, не потчињавајући их, и који се ставио на чело свом народу, да му буде најпослушнији послужитељ. Али је Шилер претпоставио, да се не веже ни за какве обзире; у место да што боље сведе јаву, он је узео швајцарски народ као јунака. Мисао мислитеља, коју би уметник одмах од-

био! И заиста, птта је тај јунак, кога не можеш ухватити, који не изволева никад да се сам јави, него се јавља у различним облицима, као бог Вишну? Публика, која је сва чуствена, никад не ће научити пустоловине једне апстракције. Нивад се она не ће потрудити, да у својој глави склопи, да би јој се могла дивити, једну личност, која јој се приказује искомадана у више других. То је можда игра »стрпљивости«, којој ће се можда подвргнути какав учењак у соби; али ће она уморити публику у позоришту. И тако, ако и хвали у Вилхелму Телу некоје поједине слике, дух не може да схвати целину. Од овога комада одлази се, као из напораме, глава пуна сјајних слика али се очи нису окуиале у чисгу виделу савршене складности. Завршетак Шта да се мисли о књижевности, у којој су највећи урнеци тако испречени, или трули у стварним удовима? То је за то, што јој је савршенство ускраћено из разлога, које сам г^авео. Пошто се савршенство у уметности састоји у јасну и потпуну схватању релативна идејала, Немац, код склопа његова духа, не може претендовати на њ. Зар га писмо видели, како прелази границе, које му је стављао баш његов разум, или искуство његових претходника? Он не може да се противи новој мисли, која му долази; пре но што би пустио да се од ње ишта изгуби, он пристаје да буде развучен, збркан, без свезе. Њему подноси, да данас сања за сутра. Права му је улога, да припрема Латинима или Енглезима тријумфе коначним неуспехом. Ламартин од 1821 године скоро је сав у Клопштоку од 1750 године; али читајте Оде и Размишљања иа ћете осетити, колика је разлика међу претходником и мајстором. Зар нисмо и то видели, да и кад се савесно држе формула класичне уметности, ови нисци увек нису подобии да у своје производе даду живота, то главно својство, без којега не може бити ни драмата, ни романа? Њихове вегетативне нарави збиља их искључују из света страсти. Шта им дакле остаје? Песништво и идила. Нарочито у лирској појезији они су каткада савршени, јер Није потребно да су то за дуже време. Ту они налазе лепоту не тражећи је, бацајући најивно на хартију лаке утиске бујне