Stražilovo

248

се на његову месту, можда, и обесио"... помисли у један мах. Свршидо се тим, што се он, место да пође на ручак, упутио Павлу Павловићу. — „Само ћу запитати Марју Сисојевну" — одлучи. Ну још није изишао ни на улицу, па већ застаде пред вратима: — Па зар да ја, па зар да ја — викну поцрвеневши од стида — зар да ја трчим онамо, да се „загрлим и заплачем?" Зар само још та бесмислена глупост недостаје целом том сраму и покору! Ну од „бесмислене глупости" га је избавило провиђење своју честитих и ваљаних људи. Чим је ступио на улицу, натрча на н> Александар Лобов. Младић беше ужурбан и узрујан. — А ја баш пошао к вама! Како наш пријашко ? — Обесио се! — промрља Вељчањинов дивљим гласом. — Ко се обесио? За што? — изрогачи се Лобов. — Ништа, ништа... ја само онако — наставите само. — Пфи, до ђавола, каква је смешнд, у вас веза мисли! Са свим се није обесио (а што би се и вешао ?). На против отишао је. Ја сам га овај час посадио у вагон и отпратио га. Ух, па да сте га видели само, како пије! Попили смо три боце, Претпосилов такођер — ал' што тај пије, пгго тај пије! Певао је у вагону, спомињао је и вас, махао руком да вас поздравимо, али је ипак подлац, шта мислите — а? Младић заиста беше пијан; зажарено лице, светле очи и завезан језик беху јаки сведоци. Вељчањинов се поче из свег грла смејати: — Дакле су на послетку ипак свршили брудершафтом! Ха-ха! Загрлили се и заплакали се! Ах ви Шилери-појете! — Немојте се само исмевати. Он се тамо одрекао. Вио је тамо синоћ, био је и данас. Страшно је насплеткарио. Наду су затворили — седи у антрсолу. Јаук, сузе, али ми не ћемо одступити! Ал' што није, то је за приповетку, како пије! И да знате, какав је то моветон, то јест не моветон, него како оно?... И непрестано је вас спомињао, и са чим вас је само испоредио! Ви сте наравно човек на свом месту, и заиста сте некад припадали вишем друштву па сте се само сад морали повући, због рђавих нопчаних прилика, шта ли .. . ђаво нек зна, ја сам га рђаво разабрао. — Он је — он је, номојте се срдити. Бити грађанин — значи више него бити члан виших кругова. Ја сам тога мишљења, да у наше време човек не зна кога да поштује у Русији. Признајете, да је

то силна болест данашњег века, кад човек не зна кога да поштује — зар није истина? — Тако је, тако је; а шта рече он? — Он? Ко! — Ах јесте! За што је непрестано говорио : педесетгодишњи, ну пропали Вељчањинов ? За што: ну пронали, а не и пропали! Смејао се и ваљда је хиљаду пута то река. Сео је у вагон, почео певати па заплака — просто одвратно; исто га човеку жао онако пијана. Ух, страшно не волим будале! Почео је бацати сиротињи новаца, за покој душе Лизаветине — је ли му то жена, шта ли? — Кћи. — 1Нта вам је то с руком? — Посекао сам се. — Ништа, проћи ће. Право да вам кажем, нека иде до ђавола, боље што је отишао, ну опкладио бих се, да ће се онде, куд оде, одма опет оженити, — зар није тако? — Па ето и ви хоћете да се жените. — Ја? Код мене је друга ствар! — баш сте чудНи! Ако је вама недесет, онда је њему сигурно гаездесет ту; треба мало логике, пријатељу мој! И онда, да вам кажем, пре, и то већ одавно, био сам ја по начелима чист славенофил, ну сад чекамо зору са запада... Ну а сад до виђења; баш ми је мило, што сам се нашао с вама овде па нисам морао улазити; не ћу, унутра, немојте молити, немам времена!. . . И он наже даље. — Ах, куд сам се ја део ? — врати се на једаред натраг. —• Та он вам је послао писмо по мени! Ево писмо. За што нисте дошли да га испратите? Вељчањинов се врати кући и распечати на њега адресовано писмо. У куверти не беше ни једне речи од Навла Павловића, него се налазило неко друго писмо. Вељчањипов позна одмах руку. Иисмо беше старо, на пожутелој од времена хартији, са избелелим мастилом, писано пре десет година њему у Петроград, два месеца после његова одласка из Т. Ну то писмо није било одаслато на њега: месго тога добио је тада друго; то се добро видело из смисла пожутелог писма. У том писму од Наталије Васиљевне, у ком се прагатала с њим за навек — исто онако као и у добивеном писму — и, признајући му да љуби другог, није тајила своју бременост. На против, тегаила га је и обећавала му, да ће наћи прилику да му преда његово дете, уверавала га је, да од сад имају друге обавезе, да је њихово пријатељство сад за навек учвргаћено — једном речи, логике бегае мало, ну сврха бегае увек једна те иста: да је избави од своје љубави. Чак му је допугатала,