Stražilovo

249

да кроз годину дана дође у Т. — да види дете. Бог би је знао, за што се предомислила и послала друго писмо, место овога. Вељчањинов је читајући писмо био блед, ну представљао је себи и Павла Павловића, како је морао изгледати, кад је нашао то писмо и читао га први пут пред отвореним, нородичним сандучетом од (Сврп

црног дрвета, са перлмутерском инкрустацијом. „Сигурно је и он побледео, као мртвац!" — помисли, опазивши случајно своје лице у огледалу. Сигурно је читао и затварао очи, и онда би их опет нагло отварао, у нади, да ће се писмо претворити у просту белу хартију . .. За цело је бар три иут ноновио то . . ." гхе се)

КУФШТАЈН (Наставак)

Цар Максимилијан I опсео је год. 1504 Еуфштајн, али су његови топови слабо чинили квара четрнаест сгопа дебелим бедемима градским. Зановедник града, Ханс Пинценауер, занесен поузданошћу скоје тврђаве, да наљути цара, заповеди, да се бедеми иза свакога лубардања метлом почисте. Озлојеђен тим, цар даде довући из Инсбрука два највећа топа онога времена, те, помоћу ових, на .јуриш отме град, Пинценауера и све часнике му погуби. Разуме се, да је сгановништво Куфштајна, баш са важности тврђаве своје, за време тих многих ратова морало силне беде и невоље да нодноси, али се данас не види томе већ ни трага. Бечким миром од године <1814 припао је Куфштајн опет Аустрији, и од тога се доба лепо развија и напредује у сваком погледу. Тврђава је, као така, у новије доба напуштена, јер је изгубила стратегиску вредност. Данас служи само као украс вароши и околини, и као занимљиви споменик прохујалих бурних векова. Онај, који се бави испитивањем старих грађевина, гледа у њ помно, као судац у каква погурепа, седа, и телом и душом изнемогла сведока, који је већ с једном ногом у гробу, а који има још неку тајну да искаже, да открије тражену истину давно минулих времена; син бојне славе га посматра као стара инвалида. па му броји ратне колајне на грудима, са којих се толике тисуће непријатељске ђулади одбијале; сваки онај пак, који се радо опија лепотом природе, а пут га нанесе крај Куфштајна, нестрпљиво се пење на њ, да се за који час наужива природне дивоте, какве пружа мало који крај. Инска је долина једна од најлепших у алпским горама, а видик, што ти се

са Куфштајна отвара оку па све стране, од толиког је чара, да ти душу узнесе до усхићења. Према .југу пукла у педоглед питома инска долина са бујиим мирисним ливадама и брснатим вотњацима, из којих се, овде онде, чисто смешкају скровити засеоци тиролски са витим црквицама, а дужом долине вијуга брзи Ин, који ти, онамо у даљини, час покривен захумастим окукама, изгледа као поразбацана парчад разбијена огдедала, што се на сунцу блистају по трави. Тек ту под градом видиш Ин, где свом силовитошћу својом јуриша хучно на мрке стене поноситога Куфштајна, као да се љути на њ, што је незграпне ноге своје опружио чак до дна реке. С леве стране Ипа заклањају долину крајњи огранци северних тиролских Алпа, а са десне се, непосредно од Куфштајна, полако иодиже висока »Царска гора,« покривена у иодножју зеленом јеловином, што се савија око ње као немарно сиуштеп огртач око гиздаве моме. Стрми врхунци зачуђено исподизали главе иза сурих плећа један другом, па се, у голотињи својој, диве бујном растињу у долу. То им је све уживање њихово, па их чисто видиш, како брижљиво сакупљају и шаљу лаке облаке, да то растиње ситном даждом оросе, да му живот с дапа у дан подмлађују. А кад навали бура са тешким црним облачинама, па загрози уништењем цветној долини, стеновити се дивови ти, рекао бих, још већма подигну у вис, па очајно стају на браник, раскидају тмасте облачине и хватају им муњевите стреле, да сачувају од неногоде мили предмет циглога уживања свога. На китњастим брежуљцима трепере витке