Stražilovo

315

влади сједио Домидијан, непријатељ свакој интелектуалној појави; а да се дође под заштиту такова човјека, ваљало је не слушати, што те савијест кори; требало је у звучним стиховима пјевати, да је цар (тај у сваком погледу неваљали дар) већу славу стекао на бојном пољу него и Метели и Сципијони; морало се прогласивати, да се ни један вијек не може успоредити са његовим, да се никад нијесу славили сјајнији тријумфи. да Рим под никаквим другим царем није величанственији и слободнији био. То је Марцијал и радио, 29 ) а то му је по свој прилици што и доносило. Али је било и биће увијек такових умјетника и писаца, којима сутри дан извјетри оно. што су јучер толиком муком стекли. Колико је примао од цара и својих мецената, одиста је толико онај час трошио; иначе не би се могла растумачити његова вјечита новчана оскудица; шта више, од њега самога знамо, да је имао неко мало добарце код Номента, гдје је лоза расла и рђаво воће. Ту му је и кућида била, у коју би се он по гдјекад склонио, да се боље одмори и да заборави свој мучни живот у Риму; кад је киша падала, вода би му се слијевала кроз кров у собу, него срећа по њему, те му је пријатељ Стела даровао неколико опека и тако се одбранио и од те невоље. 30 ) Осим тога још за вријеме цара Тита био је добио тако звано „право троје дјеце", по којему је могао рачунати на неколике повластице и олакшице. 31 ) Његов је стан у Риму био код Пантеопа, али је собица тек на трећем поду; само при концу свог боравка у граду добио је (по свој прилици на дар) кућу крај оне прве и том је приликом замолио цара да може за кућне потребе уживати мукте воду из ближњег Марцијева водовода. 32 ) Кад би из рана излазио, онако у старим неким хаљинама „старе су", говорио је, „али су моје" — прва му је брига била да врши као сваки други клијенат своју свакидању дужност пред вратима каквог иатрона ; ту је римски пјесник, скупа са мноштвом свакојаких невољника и улизица, морао чекати по цијелу уру и више, да се господар (јучер и он одрт а данас обијестан раскошник) удостоји отворити врата од своје спаваонице и слушати како му онај разнолики свијет наздравља добро јутро и пита, је ли за милога бога добро спавао. Сваки је тај јутарњи посјет доносио по нешто јестива или по мало новаца, а Марцијал није зазирао од такова посла. „Сто квадраната! (од прилике форинта) па шта је то, моји гладни пријатељи!" Код многога је пак ходио на вечеру, али не баш што сам није имао да се заложи, већ што се надао финијој јеши; само јаох ти се оном, који га не би почастио како тре-

ба, или који би, као Понтик, јео боговске ствари, а њему нудио што му само слуге једу. Страшна оскудица новаца мучила га је непрестано; за паметне савјете мало је марио, само нека је звучно сребро. Пјесник је ту оскудицу највише осјећао, кад је ходио у Баје, камо су богати Римљани хитали љети да уживају у оном дивном предијелу; „како да спроведем своје дане" — пита — „у оваким раскошима, кад ме глад мучи? Боље да се купљем у Риму у мрачним купатилима, јер чему да се онако лијепо у Бајама, умивам, кад ми је трбух празан?" 33 ) Кад је напокон у својој педесетседмој години оставио Рим, да се повуче у Шпанију, откле је родом био, ваљало је да потражи у млађега Плинија новаца, да може на пут кренути; Плиније му их је радо посудио, јер му је пријатељ био и јер му је некад Марцијал неколико стихова био намијенио. „Он ме је тим даривао" — пише наш дични сенатор — „јер ничим другим није могао; али да је у стању био да што више за мене учини, био би без сумње учинио." 31 ) Његов сувременик Стације није се у бољим нриликама находио. И к њему је свијет дотрчавао, кад је јавно читао своју Тебајиду, клупе су се проламале под силним теретом публике, али је пјесник умирао од глади. 36 ) И он је имао своје малено добарце код Албе, али мршаво као у Марцијала; и он је, као и његов друг, баш у очи старости кренуо из Рима, да мирно спроведе своје потоње дане. 36 ) Августов и Хорацијев пријатељ Меценат бијаше већ о трагу сто година умро, а није се још појавио други такав човјек, који би умио штитити књижевност, а да ова не удари у подло ласкање и улизивање. Од његове смрти до Домицијанове бијаху се изнизале сграпше године; махнитост и обијест сједила је на царском пријестолу, а с пријестола се увлачила у куће царских пријатеља и либерата, а отолен по свуда, гдје је у џеповима звучало злато, ма на који начин стечено. На коју се год страну обраћали млађи књижевници, скоро свуда су наилазили на надута господара, који би се тек онда њима смиловао, кад би га у звијезде ковали. Истина је, да су цареви добро плаћали пјеснике, као што је Тиберије Луторија Приска, а Веспасијан Салеја Баса са пет сто хиљада сеетераца; али за то није пјесме било, у којој се није на првом реду цар и његова сјајна моћ увеличавала. Ово непрестано морално тлачење расло је сваки дан то више, те се свачије перо морало клањати и слушати заповиједи туђе таштине: одвисност пјесничког рада довела је напокон пјеснике, баш као Стација и Марцијала, до највећег степена улагивања, тако да мо-