Stražilovo

312

КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ У РИМУ

II Друштвена положај књижевника Пролиставајући римске пјеснике, особито оие, који су млађему Плинију сувремени, зачудићеш се честу спомињању јаднога њихова положаја насред раскоши римскога друштва. Тумачење лежи прво и прво у самом карактеру тога народа, за тим у невољним материјалним приликама, којима је књижевност била заокружена. Римска исгорија, од првих почетака па до свршетка грађанских ратова, дакле кроз цијело републиканско доба, није друго него дуга новорка тешких ратова и бораба, прво за властити опстанак, а кашње за ширење своје сјајне моћи. Судбина, која је водила тај славни град кроз прве вјекове његове повјести, налагала је свакоме, да му поглавита, игга више једина мисао буде држава. Појам грађанског поретка налазио је свак у својој кући, где је и био врховни господар своје жене, своје дјеце и својих робова; од поносног патриција до невољног плебејца свак се морао бринути за државу, један као војсковођа и законодавац, други као бирач и као војник; кад је год Римљанин по граду ходао, свуда му се држава стварала пред очима, било на јавном трговишту, гдје су сиједи старци као богови изгледали — како је говорио Пиров посланик — било на пучким комицијима, гдје се народна воља изразивала, било у самим храмовима, који друго и нијесу били него државне зграде од мрамора, гдје се обреди државне вјере вршили. Такав је појам, дакле, заузимао, као може бити никад више у свијету, прво мјесто у свачијој памети: утјецај патријотизма продирао је у све појаве моралног и материјалног живота. По Цицерону је љубав према домовини светија од оне, коју смо дужни родитељима, а никад не ће стећи глас честита човјека онај, који није кадар да за њу умре. 1 ) Што је пак сам толико писао о вјери, о моралу, о филозофији, о реторици, то није радио, што му је то звање било, него што ће тим младост поучавати и што је то најпрво домовини од користи: „Чим да се држави боље одужимо, него одгајањем наше дјеце?" 2 ) Ето нам дакле великога говорника, гдје се. некако пред свијетом извињује, што толико умака своје перо. Ове озбиљне и важне бриге, које су међу свима подједнако раздијељене биле, па сви ови велики послови, за којима су стали и богати и сиромаси, мо-

рали су напокон оставити дубок траг у римском карактеру; али нодједно требало је да овако запосленому народу мало или нимало времена не преостаје да се бави оним лијепим вјештинама, које једине могу учинити, да народ буде блажи и нитомији. С друге стране пак имамо други један фактор, који је римскоме карактеру подао ону особиту црту, по којему се разликује скоро од свих осталих, и који га је довео до оне страшне висине, а то је: војска и све што је с њом скопчано. „Ондашњи начин ратовања и војнички живот, није никакво сходно иоље било да на њему цвјетају благе крепости и врлине; јунаштво је ту само могло да се развије. Тако је Римљанин за рана научио да пггује физичну снагу; па како се у непрестаним ратовима непрестано тим бавио да другима јад нанесе, тако је и његова урођена хуманитета врло слаба била. Границе његове државе, то бијаху и границе његових чувстава." 3 ) Што је управо велико било, али у исто вријеме просто и сурово, оно му се највише и допадало; напротив Грци, који су у велике марили за умјетност и књижевност, а нипошто за гладијаторске игре, и који су слабо гледали да шире своје тијесне границе и да наметну своју вољу осталим народима, они су накитили свој карактер најљепшим плодовима срца и душе човечје; Римљани, који су их онако лако подјармили, у томе су страшно њима заостајали. Течајем времена, након пунских ратова, а особито након Августа, многа се крута црта у римском карактеру заоблила; филозофија, која се мало по мало и крадимице увлачила, да истрапи земљиште, на којему ће нослије уродити Христова ријеч, и она је томе карактеру многи шиљак отупила и храпавост му изгладила; али поред свега тога, и све да се. Римљанин заодијевао нлијеном елегантне Грчке, опет је из њега још једнако провиривала стара сурова ћуд; „чаша" — каже врло лијепо Хорације —■ „навијек ће иридржати мирис оне текућине, која је прво у њу уливена".*) И на другом мјесту припознаје велики пјесник, да су Римљани сачували у свом карактеру многу црту из првашње сеоске простоте, 5 ) и која се пак најбоље зрцала у Каја Марија, кад оно исповиједа да није никада марио за грчку књижевност, јер „тако што ништа не помаже људским врлинама". 6 )