Stražilovo

313

Кад је кашње, за Августа, оиако дивно процвало златно доба књижевности, свијет се доиста онда више интересовао за пјесништво, као што ће се сто година послије за Трајана, и књижевност сама постајала је неко звање, које за вријеме Цицероново није још никаково било. Боговски је Хорације пјевао, јер му је то божји дар, што развесељује и њега и вас свијет; али писање није сматрао са Цицеронова високога гледишта: колико је овај радио за младост и њено одгајање, толико се Авгусгов пјесник бојао, да му дјела не селе у школе, гдје ће пасти у невјеште и нејаке руке. 7 ) Поред тога цнркус је више притезао публику, него најбољи плодови човјечјег ума; и ако се много писало и читало, опет нјесникова личност заостајала увијек у тами; мало се или ништа за њега марило, као што се није за земљу, која је шиљала своје красно воће на трпезу богатих племића. Уживало се већ у читању, а писац је гладовао; епикурејизам, који је онда владао, бијаше створио егојизам — ману, за коју су иначе Римљани имали од памтивијека особиту наклоност. Али и материјалне прилике, у којима је књишевност зкивила, нијесу давале, да се пјесник како год истиче. Писци Плинијева — сребрнога — доба, износе, кад им је год могуће, најжалосније слике из њихова живота; колико их је глад мучио, толико су завидјели богатијима; ових је пак мален број био. Плинијев пријатељ, Светоније, познати историчар, могао је чак да набави мали љетниковац и баштине, што су му наоколо; њему је доста било да му таква кућица не буде предалеко од Гима, и да је пут добар. 8 ) Силије Италик, спјевалац другог пунског рата, живио је до потоњег часа у потпуном миру; био је консул године кад је Нерон умро (68), па намјесник у Азији; задње је пак своје дане спровео блажен у својим љетниковцима, којих је неколико имао у Италији. Ту је тек под старост сгао да пише своје дјело; ту је као велик господар примао у јутро посјете, а то је био знак особита почитања; ту је имао своју библијотеку и попрсја великих писаца, од којих је највише штовао Вергила; ту се пред њим простирало дивно тиренско море, а страга кампангки брежуљци. 9 ) Тако је и 1у кан проводио свој доиста кратак вијек у богатој и мрамором обложеној палачи; °) и тако још мало који; али остали, којима није срећа дала да онако на тенани зкиву и пјевају? Има у Јувенала цијела једна сатира (VII) о невољним приликама, у којима се ти јадници мучили. Та од распродавања својих дјела мало су или ништа добивали, јер у оно доба није било никаква закона,

који би штитио пишчева права, нити је хонорар, који су примади од издавача, могао да их храни; 11 ) што је нак Плинијев стриц могао да прода своју Ша1;опа пакггаНв зо 400.000 сестераца (60.000 фор.), то је било таково чудо, да су и његови сувременици једва могли да вјерују. 12 ) Књигу је свак смио иреписивати и препис продавати, и за то се Марцијал тужио, да га читају мукте; „шта ће гладноме пјеснику слава" — пише Јувенал — „кад опет није него сама слава?" „Дакако" — надодаће Марцијал — „слава је лијепа, али ми њу џен и не осјећа." 13 ) Истина је велика, да пјесма лакше тече из иера, кад писац нема да се мисли за сутрашњп хљеб; пјесник је, но Јувеналу, биће, које не би морало имати никакових брига, човјек, којега не емије ништа растужити, душа посестрима самоће, која ее напаја на извору, гдје се Музе играју; шта ће надахнуће, кад осим пјесме и другО ти што у срцу заигра, кад ти Бах и Аполон не дижу у небеса душу, која се не емије ничему другоме жртвовати ? Пјесник треба да располаже свим својим снагама, не ваља да онако забринут пита: „како ћу да купим себи покривач?" ако хоће да. једном гледа лице богова? 14 ) Али је опет истина, која би се лако дала доказати, да има у свим књижевностима по цијеле поворке славних људи, који иијесу живели и радили у приликама, које нам римски сатиричар ниже; велика су дјела створена и насред најгоре невоље; невоља је каткад и бодеж, који те тјера да створиш по цијела чудеса. У неколико пак Јувенал има и право, јер одношаји књижевника прама друштву нијесу потпуно одговарали данашњима, тим мање, што у оно доба пјесници се нијесу могли ни по што отимати дужностима државног живота, као што су могли учитељи и лијечници, те су морали губити и своје вријеме и свој новац у вршењу државних дужности. Тужбе, јадиковања бијаху на дневном реду; евак је увјерен да су прошла времена згоднија била за књижевност. Такав 1аиЛа1;ог ^етропз асИ био је већ и Овидије: „Некада су и богови и краљеви штовали пјеснике и обилато их даривали; а сам Еније, рођен у кршној Калабрији, дочекао је срећу да буде укопан поред великог Сципијона! Али данас тужно расте ловор, а песнички рад дужан је за плод пусте беспослице." 16 ) Напротив ето Јувенала гдје у звијезде кује Овидијево доба: „Ко ће нам повратити Мецената, Прокулеја, Фабија? Онда си заслуживао размјерно по својем генију, онда си бар знао за што си толико радио на својим стиховима." 16 ) За његово вријеме положај је књижевника био збиља нај јаднији; Домицијан је мрзио и њих и све по-