Stražilovo

412

смичне пратине. Прашина иојури најпре сунцу, но за тим брао почне од њега бегати, јер ју оно снојом електричном снагом одбија. Ирашина бежи далеко и оставља за собом трага; осветљени делићи једни ближе су сунцу а други даље и ти су већином тавниЈи, али су ти и раздељени један од другог те кометин реи према крају шири се. Ако то узмете на ум, лако ћете појмити, шта је глава у комете: то је још доста густа, неразбачена и неодбијена прашина; лако ћете протумачити, за што се та глава мање више мења и често за врло кратко време; лако ћете схватити, за што је реп у комете свагда од сунца окренут; на послетку није вам тегако ни на то одговорити, за што нема репа у звезде, кад је далеко од сунца. Овим се лако разрепш и загонетка, за гато је многа репатица мања, кад се поново приближи сунцу. Реп је дужином различит, али је свагда врло, врло редак. Томе је сведок и то, гато се кроз њега виде чесго и ситне звезде а светлост им ништа мања није и што се та светлост бага никако не прелама, а тога би морало бити по физикалним законима. Да је реп врло, врло редак, доказује и то, што се саразмерно малена глава рашири на грдан простор: глава у једне комете од године 1811 била је дуга тек око 4000 километара а реп је био дугачак 110 милијона, те је према томе милијон пута ређи био од глаие. Па кад је више пута и глава тако ретка, да звезде кроз њу шде, како мора онда тек реп редак бити! Године 1882 није се могла глава једне комете ни најбољим снравама опазити, дакле је била и малена и ретка, реп је био доста велик и ипак рачунају, да је тежак био тек неки килограм; та је комета морала по томе страшно ретка бити. Из овога уједно видесте, да је глава у комете врло ретка. Да је она доиста така, опазили су особито код велике комете од године 1862. Посматрали су је, кад је баш испред сунца била, дурбином, што је 1500 пута увећавао, и показала се тек као мала тачка. У опште пак, кад су комете испред сунца, ни најмање им се глава не види нити на сунце игата утечу. И реп и глава у репатица су врло ретки, па кад би и наигали на Земљу, а не би се до површине земљине испарили и по атмосфери разишли, не би ваљда бага тако страгаио било по земљу! Тим пре је мања погибао, гато се репатица и у самој атмосфери још гаири, јер се загрева и испарава. Ако би пак допрла комета до Земље непромењена и досга густа, последице би по земљу и по нас страшне биле! Али о тим страхотама не ћу да гово-

рим, кад т0 по свој прилици не ће бити никад. Сударом Земље и комете мора комета свагда дебљи крај повући! Да сврнемо укратко на Фалбово прорицање крајем прошле године о пропасти света у годиии 1899 а на дан 13 новембра. 0 томе је врло лепо и иопуларно писао Лав Вренер у „Висћ &г А11е". Кратко одатле вадим и пред вама читам: Иропаст наша биће, по Фалбу, од комете, коју је 1860 године нашао Темпел и која је 14 јануара те године најближе сунцу била. Кад се пут њен боље испитао, докучило се, да је јако сличан звездама, које падају око 14 новембра сваке године и које долазе из групе звездане Лав — 1со — на се и зову леониди. Леониди, као и Бјелиди или Андромедиди, па за тим Перзејиди или Лаврентијев рој, који падају сваке године између 9 и 13 августа, те Лириди, што нам се јављају сваке године између 19 и 23 априла, морају бити свакојако остатци разбачених и испарчетаних комета, који се небом крећу по путу своје родитељице и у одређеној даљини један од другога Кад таки делићи некадањих, ваљда и на гласу, репатица дођу у пут наше Земље, па можда у њену атмосферу уђу, они нросветле, догод кроз атмосферу иду или догод се у тој атмосфери не разиђу у пару а може бити и док на земљу не падну. Леониди су одавно познати. Већ у години 902 има о њима говора; појаву њихову бележили су те тако знамо данас, да се оии иајвише јављају сваке ЗЗ 1 /* године, то ће рећи, да се после сваке ЗЗ 1 /* године највигае њих са Земљом сукоби. Из овога пак закључити морамо, да је мати ових падалица, она комета, за 33у 4 године оптрчавала својим путем око сунца. Осим тога и то видимо, да се ове звезде падалице пису тако рагатркале, да неке нису испредњачиле а друге заостале, јер их нема сваке године баш много, ма да их има. Ови леониди су још у друштву и у чопору лете око сунца а друге падалице се прилично већ разишле, јер их сваке године пада прилично, а то каже, да их има по целом путу једна за другом. Узмемо ли, да страгана Фалбова комета, тај злотвор земљин, у години 1899 има неке везе са леонидима, да је он можда највећи и нај јачи лав међу лавићима, што не смемо за сигурно узети, то ће се и он Земљи на видику показати 1899, јер су баш године 1866 силни леониди падали. Године 1899 је ред на леониде, да се проспу по пебу и да нам лепа уживања даду а Фалб нас баш њима у првој линији плагаи а у другој тек даје нам уживање, ако дотле не страдамо.