Stražilovo

404

поништих у себи сваку искру несташности, иа и мушкога поноса, те по трећи пут пођох Јејини, да га кумим и богорадим, да ме за посинка прими; а ја }>у се, рекох, манути пусголопског живота, манућу се кријумчарења; падох преда њ на кољена, заклех га свачим на свијету . . . ама не могох да га умекшам. Окрутни вођ не хће да ми се смилује; шта више, не хће, пас један, ни да повјерује мојој тузи и моме кајању! Ја наставих пређашње живовање. Ама ну-ти јада изненада: одједном се ђулче моје разболи, и то тако страшно разболи, да се већ стрепило хоће л' и остати. Еј, ко не зна што је истинска љубав, тај ће се тешко мојој муци домислити. Кроза цио мјесец дана не могоше моји клети ортаци да ме никуд из куће измаме. По вас боговетни дан пиждрио бих у прозоре мојега злата, као, сачувај Боже, човјек, који је из свијести изишао. Ну, како јаки Бог даде, и та мука прође! У прве јагоде иоче цура да се малко нридиже и најзад, једпог јутра, обрадова се моје срце, видећи је на ногама, ђе се сунча пред кућом па клупици. Блиједо јој лице бијаше развучепо од препаћених ббла; чињаше ми се махом преображена; ал' и ујак њен као да бјеше сасвим други чоек постао; непрестапо уза њу, настојаше да јој угађа, као рођени отац. Не могах чисто својим очима да вјерујем. Пропитам се по комшилуку и, на моје велико чудо, сви ми потврде како се вођ наједаред према својој сестрићни мимо реда, умилостивио; сад је, веле. пази као мало воде на длану, и од ње друго пе тражи, но да се махне сасвим .... Аћима кријумчара. Она му то бијаше канда и обрекла. Јадно моје ђулче! То да знате, да у први мах не шћедох томе преобрату у ђевојчином срцу да, повјерујем. Па опет изгледаше, као да је збиља тако... Грозни Јејина бијаше постао кротак као голуб, а цура се чисто либљаше и да ме у лице погледа. Бојећи се каквој сплетци, какву наговору с вођине стране, а да цуру од мене одбије, стадох прежати згоду, како бих је уловио ђе на само, па да бар сазнам на чему сам. То је лакше било смислити, него ли извести, јер се сада ујак посве ријетко с крај ње мицагае.

Напокои, једне вечери, подметнем једно чел^аде, које пође и вођу јави за неки контрабанат, што се тобож те ноћи с мора чека, и он збиља свјерује и похита махом да' своје људе углави. Тек што Јејина из куће испаде, а ја полетим онамо, не ћу ли цуру затећи на прозору. Кад ја под вртовљи зид, а оно чујем ђулићев глас и кроз вечерњу тишину разберем из ђевојчиних устију ову сјетну кигицу: Тавна но !|И, пуна ти си мрака, Срце моје још пуније јада. Јад јадујем, ником не казујем: Мајке немам да јој јаде кажем, Пи сестрице да јој се потужим. . . Лист као сокб припнем се на зид и, у колико би оком тренуо, нрескочим на другу страну. Пура се бијанге шћућурила у једном закутку да залијева цвијеће, те ме одмах не примјети, и настави једнако своје умиљато појукање. Да сто година живим, сјећаћу се увијек тога часа, господо, јер су то ствари, које се не могу заборавити. На њојзи бјеше љубичаста хаљина, која јој стајаше као да је порасла на њој; да се заклони од вечерње влаге, бијаше преметла преко главе бијели везени чаршав, који јој засјењиваше гараво лице, куд и камо смледнуто скорашњом болешћу. Чини ми се као да још гледам онај густи шимширов грм, по којему цура бијаше растрла пеколико ујакових огрљака. С противне стране простирало се плавичасто море, ограђено рујнијем зреником, што се у даљини слијеваше с небом у једну боју. Према нама, на десно, пржинаста обала Мељинска, а на крај ње, на брежуљку једном, живописпи манастир Оавина са својом богатом шумом ловора и кипариса. У зраку бјеше све мирно и непомичио: права сутонска тишина. Ја се полагацко . . . полагацко примакнем цури, па је зовнем по имену: — ђулићу! Она се махом окрете, цикну лагано, попостаја часом, па ми повјерљиво приступи. — Аћиме — промуца уздрхталим гласом ти зар науми да ме упропастиш ... Не бих жалила што си дош'о, али . . . — Али пошто за ме више не мариш прекинем је ја бонијем осмијехом — то се бо-