Stražilovo

590

да подигием очи к огледалу; покушала сам да приберем мисли те да ми буде јасно, шта се ту збива. Изненадна тронутост, која је на господина сГ ЕБЊ' наишла код моје ћерке и мене, по што му је отишла жена, није ми дала дуже да сумњам, да је он веома несрећан; иначе ми је било све нејасно и неразумљиво. Но ако нисам могла читати у његову срцу, то сам у толико боље знала, како је у моме, а што сам ту открила, тога сам се уплашила. Нисам могла више себе варати, какав је то осећај, што ме тера, да тако тачно испитујем тајне Сесилина дома. Ја сам љубила њена мужа, љубила сам га толико, да сам се радовала, ако нема среће у њихову браку, шта више сам желела да тако буде. Хиљаду сам пута у животу имала прилике увидети, да не зависи од нас, хоћемо ли ово или оно осећати или не, но свагда зависи од нас, хоћемо ли те осећаје привести у дело или не ћемо. Но увидела сам и то, да се најбоље и можда једино средство, којим се побијају и савлађују такви осећаји, не састоји у томе, да им човек на пут стане апстрактним доказима, које му је дошапнуо разум, савест или част, него мора фактично радити против њих и ма на какав начин мора принудити руку да чини добро, све и кад срде хоће зло. Но што сам се решила, без оклевања сам пошла то и да урадим. Нре свега је ваљало отворено све рећи господину сГ ЕђНз. То је био задатак, за који сам знала да је опасан, ма да нисам кадра била предвидети му целу озбиљност. Но чинило ми се потребно да се тим опасностима одупрем а у ватри свога одушевљења осећала сам се сигурна, да ћу их победити. Наједаред устанем од гласовира па одем до господина сГ ЕННа, који се правио као да пажљиво чита. — Имам с Вама разговора, рекох; ако је по вољи, хајдемо у башту. Он ме погледа са свим зачуђено, устане, не одговоривши ни речи, па пође за мном. Но реткој милости среће сачувана је нашој кући у улици светога Доминика њена стогодишња башта, којој су висок зид унаоколо, големе грпуе платана, водоскок и стаклен врт, опкољен ходницима на свод, давали благи и свечани карактер шпањолског манастирског дворишта. Из дочекаонице при земљи воде два или три степена доле у башту. Ма да је већ била половина новембра, било је ипак вече необично лепо и благо. ћутећки смо корачили неколико пута. . . још чујем и чућу целог свог века ту тишину, која је била око нас и коју је прекидало

ле шуштање лишћа под нашим ногама и жубор водоскока. Најзад се ја охрабрим па ћу рећи: — Ви знате, господине командапте, да ја претерујем у љубави према реду те да се управо грозим сваког нереда... то је страст, фикса идеја, којом сте ме в.ећ више пута задиркивали, но коју ми опраштате, је л' те?... Па хоћете ли ми сад дозволити, да вратим ред у брак, за који се најтоплије интересујем? — У који брак, милостива госпођо? запита он прилично строго, кад је сео поред мене на клупу, на коју сам се ја била спустила. — У. Ваш, наравно!... Ја знам — не треба да сумњате — са свим добро, да се и сувише намећем ... Но ако моје пријатељство према Сесили и према Вама није довољна извина у Вашим очима, а Ви се сетите, да сте мене питали за савет, пре но што сте узели Сесилу, и да сам Вам ја нрепоручила ту женидбу, па дозволите, да сад са себе скинем одговорност. — Али, милостива госпођо, ја Вам ништа не пребацујем. — Па и не треба... чанили бисте ми криво; јер да сте слушали савете, које сам ја слободна била дати Вам — у осталом на Ваше наваљивање били бисте обоје срећни .. . а овако није ни једно ни друго срећно. — Опростите, милостива госпођо . .. али се мени чини, да бар Сесила, којој пуштам све на вољу, мора бити потпуно срећна. — Сесила се не тужи, рекох ја нешто живље; но претпоставити, да је потпуно срећна, кад Ви живите па једну, она на другу страну, кад је поверавате ма коме, кад јој све већма и већма доказујете, да Вам није стало ни до њене љубави, ни до гласа јој... то значи претпоставити, да она нема ни разума, ни срца, ни части... а ја знам, да она има свега тога. — Воже мој, милостива госпођо, одговори он загушеним, но узбуђеним и дрхтавим гласом, ни ја нисам свикао тужити се .. . али одиста, Ви ме присиљавате на то ... Геците ми, јесте лн већ кадгод размишљали о судбини човека, кога су обузеле озбиљне мисли, који воли рад, тежи за чашћу, коју даје рад; који је сневао о том, да ће радости са свога рада уживати у тишини свога дома ... а кога жена му дан и ноћ вуче за собом у бучну празнину, у непрекидну тишму друштвенога живота?... Може он осећати, да му дужност па чак донекле и разум налаже, да иде за њом... кад најпосле увиди, да онде траћи сав свој живот... да то дете, та бу-