Stražilovo

627

— Их како мугаку главу! — велим ја. Ваља, Неро брате, ја шта већ ваља! . . . Ал' Сајка и бјегае ђевојка, рођо мој, да је ие би аман у свој Посавини нашао! Мани се, чоче, ко је није видио, није му ни око запело за њом. Висока раста к'о сама севлија. Плаве дугачке косе, очн крупне, плаве, а обрве црне. Лице бијело па ружичасто, к'о ружом ђурђевданком да си га навукао. Груди, Боже, није већ чисто одскочиле а пуне, па кад заигра у колу, а ти гледага, гледага. а све ти нека милина бриди под когауљом. А гато бјегае умна! А њен домазлук! Њено се чудо причало . . . Ето така бјегае Сајка газда-Перина. Их, колико ли је момака за њом уздахнуло! Колико ли је рекло: Благо си га оном, чија се назове! Али ни један не могаде је заискати у газда-Пере, ни једап не могаде рећи: Би Сајка за ме .. . јал : воли ме . . . јал : агаикујемо . . . III Коло у нас в'ома у хадету. У нас ни свеца ни неђеље а да не заигра јал па Лединцима, јал на Даганици, јал пред црквом. Ту су све цуре, ту сви момци, а кад се коло поведе, а ти све ужинага. У колу иајљепгаа цура Сајка газда-Перина. Момци само гледају, а сви би да је однесу на очима. Али једап бјегае свезао највећи севдах . . . Кад би се у коло ухватио до ње, е није могао а да јој макар ријеч не прозбори, а толико гаћеде, ама колико је — потамо се Сајка! . . . Бјегае то Нико Поповић, младић лијеп, угледан, да му је међу свом осталом омладином мало нара било. Сви нагаи момци вољели су га и љубили, као гато ни једап не бјегае љубљен, а ђевојке -—- е није друге већ би га у чеврију увезле. Само једно бјегае гато га је пекло — бјегае сиромах. У Бијелгану догаао к'о дијете, па тек иегато отпочео, али ваљан, брате, к'о мало који. Његовим рукама и његовој памети позавидио би ма који други момак. Дућан му бјегае код Миркова сокака. Но сваком бјеше мио —■ чудо божје . . . А и бјеше весељак, шалција, па на сијелу јал у колу да се искривиш од његовијех шала, а кад запјева — грло к'о у ђевојке . . . Ваздан

весео па орап било на игру, било на нјесму на што ти срце хоће. Само у неко доба као да се момак свосве промијену. Постаде замишљен, дертли, па се окарио, љуто окарио. Виђели то момци и ђевојке, а пико не зпа: гато то, откуд то. ђевојке чисго негато пе би мариле ии у коло. Све некуд мртво . . . Пусти Нико к'о оловом да си га залио . . . —- Еј, Нико море, дед Бога ти, гато то . . . рекао би који, а он се само осмјехне, па одмахне главом. Ако је ико пазио, видио би, како му поглед пође на Сајку и ту као да се прикује. IV Свијет је у нас веома чудан, ако ћега бага и рђав. Да видига, он не разбира, је ли ти мило или није, већ ако нема гато о теби рећи, а он измисли. Створи, Бож' 'прости, гато ни у сну ниси снијевао. У неко доба поче говорити: Нико Поповић заволио Сајку Живковићеву. Момак да умре за њом, а она бага к'о и не мари за то. Неко вели: јест; неко: није. Неко вели: бага једно за друго; а неко: њему и махани. — Зар Сајка ? — говораху. — Та она ће ти наћи најбољег вољ' ти Шапчанина, вољ' ти Брчанина јал Тузлака . . . Живковићева, је то кћи, мајчин сине, не бери ти о њој бриге!... Истина и Нико је младић . . . али залуду празна не пуца! . . . Свијет као свијет. 'Го се говоркало тајно, није да рекнега бага очик, али Нико је чуо. Чуо момак а само га је срце забољело. У том и Мала Госпојина. Крај Бијељине у Драгаљевцу слави црква. Сав свијет дође онамо —- из Брчког, из Тузле, из Шамца, Модриче и чак из Шапца и Митровице . . . И у нас нигата без кола . . . Коло све бруји . . . Ту сви нагаи момци, ту цуре, ту сви . . . Нагаим момцима није бага да рекнега мило, кад доходе јабанџије. Истина и јабанџије су младеж, младићи, али ето опет негато иије им бага по вољи . . . У колу било све гато може стопу дићи . . . Цуре, Боже, свака к'о да је уписана. Ту Анка, ту Ружа, ту Мага, ту Љуба, ту Марина, ту Сока, ту све најљепше цуре. Али ту ти је и Сајка, лијепа ћерка газда-Пере Живковића. Ту и Нико Поповић и сва наша млађарија.