Stražilovo

628

Нико водио коло, до Нике Сајка а до Сајке све јабанџије један до другог. Све гледали, који ће да се ухвати до ње —■ е није друкчије него баш сваки се упео, као да у колу нема ни једне вигае ;киве дуре. Касно у вече пустило се коло. Ништа не бјеше мимо обично. а не прођоше ни два дана, нуче глас: —• Сајку Живковићеву просили ! . . . Неко вели: Шапчани; неко: Брчани; а неко вели: неки трговац из Лознице. Неко вели: отац хоће, она не ће; неко: опа хоће, отац не ће; пеко опет: не ће она па не ће ни отац ни мати јој. Најпошље умуче глас. Таки је свијет код нас. V Из протина сокака, како од Дашнице идеш, има узан сокак, што води према Живковића кући. Крај тог сокака ограда је његова и његов одаџилук, ђе шљиве суши. Отуд се пређе у башчу, из башче у авлију. Туда је у тихо ноћно доба пролазио Нико Поповић и доходио Сајци под пенџер. То нико жив није знао, осим њих двоје, Бог и мека мјесечина. Газда Иеро волио је Нику, али Сајка је крила састанке као гуја што ноге сакрије. Шћео је бабо да сачува своју Сајку, а да с њом никоја мушка глава не прозбори. Али срце не пита. До у позно доба стајали су њих двоје и разговарали. Она бјеше пуна бола, а Нико пун утјехе. Вајкала му се, како је свијет рђав, како је спомиње и мира од њега нема. • Не знам, Нико, али овај свијет се баш изузео на ме! Као да никог живог немају, већ све мене и тебе . , . Бојим се —- чуће тата, а знаш какви је. А Нико би је тјешио, тјешио и разговарао; али пикад једно другом не рече: волим те, јал: љубим те, јал тако што . . . Скоро свако вече очекивала би, а чим би се чуо шум у авлији, она би лагано ошкринула канат од пенџера . . . Никад није преспала . . . увијек је очекивала, а кад не би догаао, а она цио сутри дан бјеше кајли. За што то, откуд то не знађагае, али бјеше тужна. — Све бадава али баш нема ти ни једног момка као гато је тај Нико Поповић . . . Све ти џаба јабанџије, али Нико баш једноч мо-

мак! . . . мислила би често, а кошуљица на лијевој страни одскакивала би и Сајка сва застрепи од неких чудних мисли. И тако из дана у дан. VI Дошла и зима. Поледило све, а по сокацима јуре саонице. Небо увијек сиво, земл^а тужна, суморна, а дани сумрачни и ледени. Тек кад се спусти вече а оно чујепг како ти хладни сјеверац наноси пјесму. гато се пјева сад на оној сад на овој страни. Отпочела су сијела, отпочеле пјесме И у газда-Пере Живковића сједило се до у позно доба ноћи. Сајци увијек пуне руке посла. Отац јој сваки час доноси сад свилу, сад злато, сад беза, а она везе, ради . . . Чудо јој негато . . . отац навалио па доноси и нуди је радом, као да ће је сутра удати. — Ради, чедо моје, рекао би оп. Нека ти зима не прође узаман. Што за једну зимњу вече урадига, то је вигпе нег' за два љетна дана. А Сајка шила, везла, радила — Боже, па јој мило! Свега доста. А зима је пролазила као на крилима. — Хм! — учини једноч Нико. — Шта то, Нико? — упитаће Сајка. — Е, твој те бабо баш плахо онрема, Сајка . . . не знам . . . или може бити и гријегаим. — А гата то, Бога ти, Нико? — унитаће Сајка. — Ама чини ми се бага, Сајка... то ми негато слути. — Их, бјежи, Бога ти! -— присјети се Сајка иа поцрвење. И од те вечери поче Сајка да размигаља, Јпта је то баш, те отац доноси сад ово, сад оно. Она није још ни отпорила једну чеврију, а он ето носи без, па злато. — Ево, Сајка, ночни сад друго. Трпила Сајка дуго и дуго, док једном грунуше јој сузе као из ибрика, па се зајеца. — Ја не знам, мајко, шта је ово, Бога ти?! . . . Што отац навалио?! . . . За Бога, да није што... а знаш, свијет је опо онда и говорио. —- Бјежи, јадна! —- тјегаила би је мајка. —- Хоће човјек да имага свега, ја гата ... Не ће да се застиди, кад буде . . . ја гата . . . да рекну: ех ово, ех опо . . . иего нека све . . . Ех, а ти одма'. . . А и мајки бага да рекнега негпто . . . ето