Stražilovo

629

и јес' и није чудно. Питала би га, али опет не може, човек је . . . старији је, а мијешати се у његов конат ... аја! . . . VII Дошао Божић, на радост — нјевало се, пуцало се, све звони. . . Па и Јовањ дан, крсно име, па и Савип дан, а примицало се прољеће. Мразови окопнили а сњегови стали. Све је ношло унапријед. Нико је Сајци често доходио. Опа сва сретна. Често јој говори: Валај, Сајка, ама баш да ти не дођем, не знам шта бих ... Не знам . . . ама баш да рекнеш . . . тешко ми . . . — И мени, Нико . . . Ја баш се свикла, па кад не дођеш за дуже, а мени све некако . . . мучпо ми. - Вараш, Сајка! — рекао би Нико, па би се осмехнуо. Мило му. Тако би наставили разговор. Боже, увијек нешто имају да разговарају, а кад се растану, а они само мисле — откуд оне ријечи. А Нико срећан . . . срећан што га Сајка толико бегенише, па већ не може, већ гори од живе жеље. Та да си му дао Бијељину, не би ти остао, кад би кренуо к њој ... А ту ако ћеш стајаће до у зору . . . Срце пуца од зиме, а њему није студено. * Једне ноћи уснила Сајка чудан сан. Као нека густа шума а она била с Ником ... па се као растала па као пошла сама, а што више ишла, све је више малаксавала . . . Небо било страшно . . . а на небу црн мјесец . . . Тек дошла до једног дрвета а са граие паде нешто — — читаво клупче змија . . . Она хтједе као бјежати, али ноге малаксале. У даљини спазила Нику гдје јури к њој . . . али змије се развише из клупчета ... те на њу. Сајка врисну и — пробуди се. Срце јој је силно лупало а хладан зној осуо јој лијепо чело. Прекрсти се. И у јутро свану заиста црн петак. Било то некако уз часни пост. Газда Неро тек устао, узео филџан и чибук па ће зовнути жену. — Анице — вели —■ зови Сајку! — 8ар Сајку? — питаше жена. Она застаде и гледаше га Газда Г1еро ср-

као каву, избацивао густе димове и нешто дубоко мислио. У то Сајка. — Сједи, Сајка . . . учини у неко доба отац јој па се помаче. Сајку на једноч прођоше мрави. Поблиједи дијете а усиице јој почеше дрхтати. Све јој нешто чудно. — Сајка, ја сам те родио и, видиш, ова твоја мати. Ми смо ти овђе иа земљи једини твоји пријатељи. Ми смо те родили и ми . . . баш желимо . . . наша је жеља . .. И човјек стаде — запе. Очи му се заблисташе. —- Жеља је и моја и твоје матере - поче опет — Још јесенас, кад но тсоло у Драгаљевцу, ти си била, знаш. . . Бегенисао те Стево Вилајић из Тузле . . . Ту опет застаде. — И просио те — рече. - Ја сам твој отац и знаш да желим, јер ти си моје драго дијете ... И ја сам те дао . . . Врисну Сајка, као да је гуја уједе. Сав сан, што је те ноћи сањала, изађе јој пред очи. Сузе јој грунуше пиз образе и стадоше падати низ лице у груди. Стиште објема рукама очи и загрли оца. — Јаој, бабо! . . . Јаој, бабо мој! . . . Зар ти ту песрећу од своје Сајке учинио! . . . вришти цура. А и отац и мати плачу — Сајка највише. — Ех, није то, брајко, као ти што мислиш ! — у неко доба истом ће отац. —■ Стево је богат . . . добар . . . лијеп младић, Сајка. То је фамилија . . . трговипа ... да видиш баш, бићеш сретна . . . као код твог бабе — једва изговори. Их, баш му зорли, тешко му. Туга у кући Живковићевој — туга као ни један пут. Баш к'о друга кућа да поста. Све зашутило, све тужно, све суморпо. Сајка нити што једе нити пије, а за неколико дана к'о — ни она Сајка. Истом ће свијет: — Испрошена . . . испрошена Сајка Живковића . . . још оно јесенас за Стеву Вилајића V Тузлу . . . а сватови у иеђељу по ђурђев-дану. Па тек: — Она да свисне . . . не ће! . . . а отац дао човјеку ријеч . . Газда Перо тек не ће тако лако повући. И о том звони, звони сва Бијељина.