Student

VREDNOST U ZAMCI

»što se tiče lično mene, stvar je ta da sam ja u svome živctu dovodio do kiaja ono, što se vi niste usudili da dovedete do polovinc i taj ste svoj kukavičluk onda još smatrali kao razumnost, i time ste se još tešili i obmanjivald sebe.« Dostojevski (»Zabcleške iz podzemlja«)

Ono što se dešava u poslednje vreme (kamo sreće da ?aista bude poslednje) sa našom štampom, naročito omladinskom, sasvim zbunjuje sve one koji su u stanju d koji nalaze dovoljno snage da misle svojom glavom. Upravo, hoću da naglasim kako su svi oni pojedinci koji veruju u mogućnost stvarne demokratije i u mogucnost ostvarivanja stvaralačke slobode misli u našem društvu, dovedcni u jedan težak, najblaže rećeno, neprijatan položaj. Osnovna razlika među tim Ijudima sastoji se u sledećem: neki od njih p>oseduju izvesno iskustvo u odnosu prema birokratskoj đelatnosti (kako pre rata, tako i posle rata), dok dmigi, mlađi, imaju tu nesreou da se nalaze u jeđnom ćudnom i problematićnom vremenu i da im prvi napisan i objavljeni tekstovi budu zabranjeni. O tom mladim Ijudima trebalo bi reći koju reč. Učeći po raznim škclama i fakultetima o velikcm stepenu ostvarljivosti svih sloboda kojc nudi naše društvo, a nemajući uvek, u isto vreme, prilike ida konkretno dožive pojedine od tih sloboda, oni sada u punoj meri dolaze pod udar jedne realne prakse sa kojdih nisu bili bliže i određenije Samim tim, ovd mladi Ijudi sukobljavaju se sa svim onim u šta su duboko verovali i čime su se zanosili. Paskal je na jednom mestu zapisao: »Mi ne tražimo nikad stvari, nego traženje (podvukao S. S.) stvari.« Siguran sam da mladi ne traže i ne žele da im neko da slobodu (uostalom, ko je taj ko bi mogao da se danas poigrava sa istorijskim vrednoslima, mada savremena praksa pokazuje da je sve moguće), već žele da je traže, da se sami za nju izbore. Budući da im je to traženje u znatnoj meri uskraćeno, mladima biva prepušten »zid« kao oličenje sveukupne tuposti ovog sveta. Ali, bez ćutanja, bez očaja, glas po glas. Misiim, ovim povodom, na jednog starog Grka koji je, kada je svojevremeno zapitao okupljeni svet: »Cini H jedan gomilu?« i dobivši negativan odgovor, na»A, još jedan?«. »Ne čini«, rekli su mu opet. »A, još jcdan?«, nastavio je stairi Grk i najzad dobio odgovor: »Cini«.

U pogledu sudbine omladinskih listova vlada velika neizvesnost. Većina urednika i saradnika ovih listova nisu sigumi da njihov list neće biti proskiibovan jednim, u znatnoj meri. proizvoijnim rešenjem. Većina redakcija ne može dakle da predvidi sudbinu svoga lista. Ni mladi autori sudbinu svojih tekstova. Jer, kao da postoji spisak izvesnih omladinskih listova za koje se a priori i kao po pravilu donose rešenja o zabranama. Reč »argument« skoro da ne postoji i kao da je treba izbaciti iz rečnika, ili joj promeniti značenje. No, postoji i jedan, doduše veoma mali, broj listova koji nose naziv »omladinski« i koje niko ne dira. Na prvi pogleii ova bi činjenica mogla da obi'aduje, samo kad ne bi postoja'o ono »ali« ... To su listovi u kojima je sve kako treba i koji su maks'malno lojalni i odani svakodnevnoj praksi, bez obzira na stvarnu vrednost te prakse. Cudno je da se na stranama tih listova uopšte nije osetio onaj nemir koji je u poslednje vreme zahvatio ćitav mladi svet? Kako, naime,. objasniti taj paradoks; skoro da nema dana a da se ne napada neki od omladinskih listova, dck, s dmge strane, po-

stoje i talkvi omladinski listovi koji se uopšte ne pomdnju, sem kada su u pitanju nakinđurene i besmislene pohvale. Verovati u nekakvu teoriju čistih granica i razgraničenja, u najmanju ruku je smešno, jer, na stranicama tih listova sve je u najboIjem red/u, čak bolje nego što 0 tome misle i naši zvanični forami. Gde je tajna tog zapanjuiućeg uspeha? Koji je to recept što dozvoljava ili omogućava da se stvamost, ovakva kakva je, neumereno i nepristojno idealizuje? Konkretno govoreći, jedan od takvih listova koji nose naziv »omladinski« jeste i »Mladost«. Jedino, ne znam čija je? To je jedan od najbogatijih Hstova u našoj zemlii, što se Par ti. x e tehničke opremljenosti. S druge slrane, ovaj list (i pored profesionalnih novinara) nikada ndje u neprildkama s novcem. Taj podatak je svakako začuđujuoi baš u ovo vreme, kada se mnogi omladinski listovi nalaze pred nerešivim problemima finansiranja. Samo da napomenem slučaj sa »Vidicima«, jer se bukvalno postavlja pitanje njihovog daljeg dzlaženja (uzgred budi rečeno,, godišnje izlaženje »Vddika« košta približno koliko onaj specijalni dodatak u »Mladosti« bez kojeg se itekako može). U red mnogih stvari koje se na jedan tajanstven način dešavaju u našem dmštvu, svakako spada i taj »klijuč« na osnovu koga se pojedinim omladinskim listovima daju ili ne daju dotacije. Koji su to kriterijumi po kojima se taj posao obavlja, bez obzira na to ko je čiji izdavač? Ako te kriterijume potražimo na stranicama »Mladosti«, teško da ćemo uspeti da dokučdmo njdhov smisao i njihovu vrednost (uz jedan izuzetak: mbrici za kultum ne mogu se staviti teške primedbe, mada fizionomija celog lista utdče na nju). No pošto »Mladost« nije list samo za kuJtum, potražiću te kriterijume u dmgim rubrikania. Srednja strana napreduje, samo još uvek zaostaje za srednjom stranom iz dobro nam poznatih ponoćnih, odnosno pomrčinskih »Večemiih novosti«. Strane posvećene filmu, odnosno Ijubavnim scenama iz raznih filmova, zatim strana posvečena životlma poznatih pevaljki (ma koMko da je sve to goldcavo) ipak, još uvek zaostaje za stranama iz poznatih nam listova kojima su takve pikanterije osnovna preokupacija. Slična je situacija i sa stranama posvećenim modi, bdranju najuspelijeg mladog Ijubavnog para. Zatim s rubmkom posvećenoj tome ko je koga 1 kako zavoleo, stranom o evidendji zaljubljenih i nesrećnih, strip-romanora d poznatim mi nimaksom koji svojim duhovitim odgovorima produhovljava naš mladi svet. Ali, na žalost, sve to zaostaje za poznatim rubrikama nama još poznatijih listova. Samo po neka strana »štrči« nekako nesrećno. I zaštp onda davati novac tom Mstu, kada je mnogo bolje da se poboljšaju svi ti naši poznati Mstovi koji su dosta uradili na planu na kome »Mladost« tek sada počinje da radi? Svaki pokušaj da se osmislc i da se učine vrednim poštovanja oni kriterijumi o kojima je napred bilo reči, najblaže rečeno, besmislen je i jalov. Sve te strane koje u glavnim crtama određuju »Mladost« i koje su bez suranje lagodne i uspavljdve, govore da je taj list lišen svih onih dimenzija koje bi mladog čoveka rnpgle da učine čovekom. Neka mladi svet što više i duže spava, poruka je ovakve »Mladosti« koja je a sama tu da tom istom mladom svetu obezbedi dobar i miran san. Neka »Mladost« bude i dalje tako produktivna u proizvodnji konformista ekstra klase?! Jer, neko mora da nasledi postojeće konformiste, ako se uopšte rnogu, ovakvi kakvi su danas, nasleđiti. AM, da parafrazii'am misao jednog starog srpskog pisca: Da li uopšte ima mladosti u ovoj »Mladosti«?

SIMON SIMONOVIC

R. ZECEVICA

KARIKATURA

LIČNA ODGOVORNOST PRED ISTORIJOM

PRED JSTORIJ OM

Ispoljavanje ličnih svojstava i prenošenje sopstvene vodje na okolinu u zavis nosti je od opštih okolnosti, od individualnih sposobnosti i od mogućnosti i načina podudaranja tih činiilaca. Ovo iskustvo, do kojeg se dolazi i bez dubljeg nadnošenja nad istoriju, podleže, čini se, jedino pitanju: u kojoj su meri i sami lični napori oko sopstvene uloge određeni i ograničeni delovanjem spoljašnjih faktora? Istorija doista pioi ža obilje podataka o tragičnom udesu onih koji su, prema oce ni svojih savremenika, suviše hteli. Ali, s druge strane, ona je sve nas, dok smo je čitali, učila, pritiskivala, zanosila ili, možda, obmanjivala primerima ličnih podviga i žrtvi kojima se stlcala slava i, više od toga, kojima je društvo davalo ono za njegov napredatk i rasvetljenja, što samo pojedinac može dati. Taj zahtev istorije, izražen smislom pouke, pretvorio se, već u antičkim vremenima, u čist etički kvalitot da je osnovno Ijudsko: živeti u skladu s prirodnim redom i harmonijom i razvijati svoje vrline prema herojskim iđealima. Prevazilaženje svakidašnjeg životnog mehanizma putem stvaranja i iz ražavanja individualn'h osobina i vrednosti javilo se i kao neminovnost društvene prganizovanosti, društvo je i samo, bar do danas, iz ! skivalo od pojedinaca da ulaganjem ličuih vrednosti nadoknađu.e njegovo opac'anje izazvano njegovim unutrašnjim ujednačavanjem. Do odziva pojedinaca đolazilo je, najčešče, na naičln krajnje upro šćcn: dovođenjem u sklad ličnih naklonosti, talenta i osećanj;i poziva sa onirn profesionalnim opredeljenjem koje je sleđstveno razvitku drušlva i podell rada. Pojedinačna uloga u stva ranju istorije, kad se uzmu u obzir svakidašnje razmere, i počiva, pre svega, na saznanju sopstvenih stvaralačkih mogućnosti. Ako smo ovim došli do odsudnog mesta kad se može govoriiti o svesnom individualnom stavu prema sopstvenora doprinosu istoriji i o smišljenom određivanju svoga mesta u njoj, moramo odmah osećanje odgovomosti i čist smisao za dužnost osloboditi suvišnog dej stva sujete 1 organizovanog prlželjkivanja slave, to su činioci koji sačinjavaju naličje jedne pojave, njen spoljašniji blesak ili njeno patološko jezgro, a to zahteva posebnu reč. U granicama ovakvog posma tranja problema možda i nije potrebno u potpunosti i do teorijskog definisanja određivati stvami odnos između objektivnih snagai u istoriji i subjektivnog doprinosa istorijskom razvitku; ovo tim pre što je taj odnos u zavisnosti od sadržine pojedinih epoha i društvenih stanja, i što se, posle svega, jed no uopšteno razmatranje mora svesti na zaključak da su lična ulaganja u istoriju u stvari u sastavu celine njenog toka. Odre-

đena etička načela mogu proisteći iz istorijskog iskustva i onim što je u rom iskustvu najprisutnije, najočevidnije, dominamtno utiskom koji ostavlja. U ovom slučaju je bitno da subjektivna kampontnta, uzeta l posmatrana izdvojeno, nesumnjivo utiče na položaj i pravac rezultanite bai onih epoha koje su nam toliko bliske da se na njihove poruke možemo osloniti. Neposrednije sagledana, prethodna društva, za koja se svojom svešću još uvek vezujemo, otkrlvaju, na pouzdan način, činjenicu da je vrednost njihovih dostlgnuća u mnogome ostala u zavisnosti od vaspitanja, stremljenja i uzlcta pojedinaca. U nas je, vremenom, ostvareno načelo, kao merilo vrednosti života, da se sopstvena ličnost neguje u smislu odgovomosti pred istorijom; al’, ta plememta osobina još nije ukorenjena toliko da pod spoljašnjim uticajima ne može doći do njenog unutrcšnjeg osipanja i do pojave da ranogi zanem iruju sebe prtd iskušenjem laganog utapanja u prosek. VeliJci istorijski poti'esi i niz übrzanih dmštvenih prornena doveli su do zan«. maiivanja i, poneka.l nesvesnog, a pone'cad i namernog, zaboravljanja onih kontinuiteta koji su od mogućnosti održavanja večite vertikale i stalnog obnavljanja napora da se odgovomost pred is'orijom dokaže naj\ećim korišćcnjem sopstvenih mogućnos’i u cilju prevazilaženja pretnodnih uzora. Zapuštenost u pociručju biografske književnosti, u kojoj, mesto velikih uzora, postcju zanimljive nastranosi:, pustolovine, anegdote i jalove sentence, sano je pojava u skupu nesporazuma koji će se otkiloniti opštim društvenim usponom i ut\Tđivanjem huma*:ie suštiac o«.lnosa. Uz sve olagodcti, koje mu da je, savremena jndustrijska epoba opterecujc čo\ er a do rr.cre kaa on najveći dec svojih sna gu troši da dost.gne idea’lnu piedstavu sa ncmcvnila konaćuo sređenog u tvc.m materijalnom standa du Sve veća i i>e ra/novrsm ja priievodaja još uvek nije pr velć- čoveka današnj.ce do one istonjske ere, upomo zamišljane, u I.ojoj potrošnja neće značiti osnovnu živolnu brigu, jer će rad ukroćen:h prirodn'h sila i.ružati šii> ke mogućnosti ponovnog nalažcnja izgubljenog vrcmena i svo jC ličnosti u njem«. Suprotno tome, u otv>xniii perspektivama se ukazujc vrejr.e, mcždtj ne sasvim kratkotrajno. u kojem ćc čovek još više nego dams robovati drbrima proizv'edenim mehanizmom kojJ se sve više clima isp>i njcgove kontrole i viastL Ovo izgaranje čoveka u zahtevima koji se sami od sebe mmeću, koji ga odvajaju od ser e i prirodnog smisla života, dovodi do neočekivanih predstava- kulture kao proizvoda podešenog zahtevima potrošača, novog jedino u granicama svakidašnjeg očekivanja novina. U

koliko se, u književnosti i umet- j nosti, i ne stvara neposredno za | potrošača, stvar se ,dobrim delom, rešava hermotičnošdu: sop stvena Ijuštura omogućuje da se očuva osećanje autonomnosti, da se ostavi utisak spoljašnjim sredstvima forme ili da se, najzad, priređuju iznenađenja kupcima i čitaocLma razvijenijeg ukusa. U našoj situaciji, u okvirima ovih opštih uslova, shvatanje lične odgovornosti pred istorijom ostalo je, posebno kod stvaralaoke inteligencije, još uvek pod pečatom nasleđenih koncepcija njene uloge. Kad smo, u prošlom voku, podizali državu i novo, građansko društvo, nama se na pogrešan način učiniio da smo silno zaostali za naprednim nacijama Evrope, i tako je u našoj kulturi ponovo oživeo duh prosvetiteljstva, obeležen uprošćenim shvatanjem uloge kulturnog stvaralaštva u opštem vaspitanju nacije. Odavde nije bilo daleko do presudno raisprostranjenog mišljenja, suviše praktičnog, đa pisac i umetnik treba da služe narodu na taj način što će se neposredno približiti njegovom nivou, prilagoditi svoju misao i izraz njegovim mogućnostima poimanja, misliti i pisati unapred onako kako će to odgovarati zahtevima publike. Pod Olimpom se, u slučajevima nerazumevanja, ne ćuti; pohodi protiv odmetnika od takvog mentaliteta vrše se i pod vođstvom onih koji su među stvaraocima označeni kao prve ličnosti. Ako se prethodna zapažanja sagiedaju u uzajamnom osvetIjenju, možda će se u svom tragičnom značenju, otkriti i pojava pretežnijeg opredeljivanja najsposobnijih mladih Ijudi za rad na onim područjima gde više dolazi do izražaja primena tuđih znanja nego izvomo stvaralaštvo; dospeće, time, pod osvetljenje i povodi takvog njihovog opredeljenja koji su znatno češće u ratvnodušnom obezbeđenju egzistencije nego u ličnom životnom poduhvatu. A ta pojava je, bez obzira što je ona kod nas već postala istorijska, u očiglednoj suprotnosti s nasušnim zahtevima našeg vremena. Pokreti u današnjem intelektualnom svetu dovode nas u položaj iz kojeg nam uloga intelektualaca u prošlim dmštvima mnogo uočljivija, možda, takva da smemo govoriti o još jednoj istorijskoj nepravdi; kad je u pitanju sutrašnjica, moguće je bar istaći uverenje đa će odgovorni posao zaveštanja svog vremena istoriji još više zavisiti od lučonoša kulture nego ranije: klasični lik političara, vođe, deraagoga, diplomate i vojnika polako bledi; pored toga, još jednom smo se obreli u vremenu, krajnje poslovnom, koje zahteva otpomost u bujici svakidašnjih iskušenja, dizanje buktinje visoko da se osvetli budućnost, ponovni uzlet uma nad stihijom materije, suštinsko razumevanje epohe da bi se stairi ideali oplodili novom mišJju. A bez negovanja lične odgovomosti pred iistorijom to se ne može pOStiĆi. DR RADOVAN SAMARD2IC

DR RADOVAN SAMARD2IC

OGLASI

»Oni misle ako sam ja sa sela došla da ništa ne znam. I ako nemam para da ću svašta raditi. Mati i ja živimo od očeve penzije i imamo samo dva i po ara bašće oko kuće, a ja sam opet završila gimnaziju. Htela sam da idem u Beograd na Poljoprivredni fakultet. Mati kaže: »Idi u Novi Sad, manji je grad, i bliže je, lakše ću po nekom poslati od kuće hrane, i mogu da ti operem rublje«. A ja neću. Htela sam da njoj, jadnici, više ostane, a ja ću, mislim, lakše u Beogradu zaraditi neku paru nego u Novom Sadu. I tako ti dođem ovamo. Pa sara tako počela da se javljam na oglase, ako traže za neki lakši posao. Javljala sam se tako na tri oglasa i, vala, dosta mi je bilo. Pre bih sada, sa treće godine, išla kući, ako ne mogu da izguram sa dvajest 'iljada što mi mati šalje, nego da ponovo ovako tražim posao. Javila se ja telefonom na jedan oglas iz »Novosti«; traže za malu pomoć u kući. Odgovorio mi jedan momak i kaže da dođem da se dogovorimo. Stanuje tu u centru, kod Doma omladine. Ja bi’ više volela da je u Zemunu, blizu fakulteta, al' opet dođem da vidim. A onaj ti dasa, sačekao me ispred kuće, i odveo gore. Pitam ga gde mu je žena, deca, a on kaže da je sam. Pa šta ću ti ja, raislim se, ali ne smem još ništa da kažern.

A bogme, imala sam što da se mislim. Ispade, treba samo malo da ga podučavam iz nekog stranog jezika, njemu je svejedno kojeg. Kažem ja njemu da studiram poljoprivredu. A jezike ne znam. Samo malo nemački, što sam još u gimnaziji učila, ali i to kao da nisam. Ako, kaže on, opet ja znam više, samo malo treba da mu pomognem, a on će meni (ima petosoban stan) da da besplatno sobu i hranu. Vidim ja da to nisu čista posla, pa kidnem dok sam čitava. Posle sam se još dva puta javljala na

oglase, pa opet ništa. Jedna žena mi u Zemunu davala devojačku sobu, samo da joj dva kera vodim u određene sate u šetnju. I bih, majke mi, ali nisam mogla zbog predavanja. I sad mi je žao. Onaj treći oglas je bio još najboIji. Tražila jedna hauzmajstorka iz Gavrila Principa da umesto nje perem dva puta nedeljno stepenište, ali mi to ugrabio jedan momak. Hauzmajstorki se više sviđao, jači je, pa će brže i bolje, jer kuća ima šest spratova«.

B. LUKIĆ

Ljudi umiru i zbog poreza

... Seljaci mesecima čekaju novac za prodatu stoku i ratarske proizvode. To im onemogućuje da na vreme plaćaju porez i zdravstvene doprinose. U ovoj prilici se društvo nehumano ponelo prema ovoj kategoriji stanovnitšva kad joj je jednim rcpublićkim propisom onemogućilo lečenje sa popustom dok ne izmire porez. To je dovodilo do vrlo nehumanog postupka medicinskog osoblja koje je uskraćivalo lekarsku pomoć onima koji nisu platili porez, pa se ranog/ bolesnzcf zbog siromaštva nz'su mogli lećzti jer je trebalo plaćati punu cenu pregleda i lekova. Naratno da ovaj novac nikad

nije ni vraćen ni otpisivan u momentu kad bi poreska obaveza bila izmirena. To je vrlo smešno ako se pravda da zdravstvo nema novca i da je ta mera opravdana. Ona je neopravdana jer je nchumana. Necpravdana je jer je zdravstvo i onaj dinar koji mu je uplaćen od radnika iz ustanova, organizacija iz nadgradnje opet došao iz proizvodnje, iz poljoprivrede i od individualnih proizvođaća. Ako već zdravstvo nije moglo da pruži lekarsku pomoć svim stano\nicima Jugoslavije, onda zaŠto celu cenu lekarskog pregleda ne bi plaćali or: sa većim primanjima? To bi bio socijaii-

stički princip i prava proletersto soldarnost. Ovako, lečenje 3. e morao plaćati najsiromašnii' deo stanovništva. U Novim zarc/ma, u mome selu, zbog ovakve pol/tfke umrla su dva pn'vredna pro/zvođača od bole sti. Bio je siromašan, nije plat'n porez, lekar mu je odbio kršeći profesionaJnu etiku, a .‘ l poštujući paragraf, i čovek J e umro. Celo selo je protestovaln kod nadležnih, ali na tome se s ve završilo. Bogdan KALABIĆ, indivt* dualni poljoprivredni P r(> izvcđač, Novi Kozard tDeo izlag'-.nin na sastanku ĆN SOS, 4. 11. 1968.)

Povodom brucošijade

Ovogodišnja glavna priredba u čast brucoša održana je ?. novembra u Velikoj dvorani doma sindikata. Kao što je na reklamnom plakatu najavljeno, ova priredba predstavljala je i/bor najuspelijih tačaka sa lokalnih brucošijad.a tj. sa priredbi po fakultetima. U programu su učestvovali pevači zabavne i narodne mu/.'ke, glumci beogradskih pozorišta, članovi SKUD-a »žikica Jovanović Španac« i »Branko Krsmanović«, pesnici, recitatori i studenti Akademije Ou i tel^iju. Međutira, i pored tako unpozantnog broja učesnika u programu, dugo i sa pompom najavIjivana brucošijada ostavila je dosta bled utisak. Sama koncepcija ove priredbe bila je pogrešna. Priređivači programa su, izgleda, smatrali da brojnost učesnika znači autcmatski i raznovrsnost i zanimljivost porograma. Takva brucošiiada se vrlo malo razlikovala od zabavno-muzičkih revija koje se gotovo svakodnevno održavaju. Ona nije u sebi sadržavala ništa po čemu bi za nekoga predstavljala jedan inventivniji i zabavniji uvod u studentski život. Jedan program ovakve vrste, koji na neki način pretenduje da predstavlja svečanost za brucošc, morao je da sadrži u sebi poruku za novopečene stivienrte, neki studentski siže oko koga ni se organizovao revijalni i muzički deo programa. U ovom slučaju daleko je više b:o zastupljen stereotipni, šabloniz'rani, šareni zabavno-ir.uzički program u tačkama i tačkicama, a studentski siže sveo se na jedan ili dva monologa i na nekoliko aforističkih insinuacija i aluzija, na koje publika zbog napadne muzike nije stizala ni da reaguje, Ispala je to dakle, jeđna do sta usporena, netemperamenina i konvencionalna priredba, hrucošijada bez neophodnog šarnia i duha. Da se ova priredba ni,i e zvala bmcošijada, bilo bi teško poverovati da je namenjena hrucošima. v. radikk

V. RADIKIĆ

I4OMENTAR

Strana 2

STUDENT

ESEJ

1968/#